Tweet
Moja femme fatale
Ovaj moj prethodni post me je inspirisao da napisem sledeci malo poduzi, ali nadam se ce nekom koristiti, da se ne za*ebe kao ja...
Davno bese bilo to, pre 5 godina se zavrsilo, a pre 8 pocelo... imao sam 24 godine kada sam je upoznao, ona 22, bila je treca godina fakulteta a ja apsolevent... sve je bilo kao u nekoj filmskoj prici, veza sa usponima i padovima, puno strasti, puno svadja, ali neizmerno puno ljubavi.
Ona je definitivno bila moja femme fatale... ja sam je voleo, mnogo sam je voleo, hteo sam da joj dam sve i vise od toga, slusao sam je, ispununjavao sve njene zelje, a ona mi je bila, ako mi verujete sve vreme veze jednostavno nedodirljiva. Zamislite da ste u vezi sa devojkom koju volite najvise na svetu a da se osecate da ona moze da ode od vas kad god pozeli i da vi nju ustvari uopste nemate. Eto tako mi je bilo te 3 godine. Nikad pre toga, nikad posle toga nista slicno. Do naseg poslednjeg dejta ja sam imao leptirice u stomaku.
Postao sam nesto sto nikako nisam smeo, a to je neko ko se bori za ljubav ispunjavajuci devojci sve zelje i slusajuci je... postao sam papucar. Bio uvek tu za nju, a ona za mene nikad nije imala vremena. Ja sam uvek imao vremena da odem da njenu kevu povezem do banje ili kod lekara ili caleta, iako su oni 300 km od Beograda, ali mi nije bilo tesko.
Posle smo ona i ja iznajmili stan, nismo hteli da zivimo kod mojih, niti je ona vise bila zadovoljna zivotom u studentskom domu. Ali idalje mi je bila nedodirljiva, sa njom sam a nemam je... borba kako bih je zadobio i osvojio njeno srce je trajala 3 godine, dok me nije sutnula... cesto je znala da kaze da je do njenog srca lavirint i da sam ja tek na pola puta...
Kao sto rekoh poceli smo da zivimo zajedno, dosta nam se njena keva (tj.potencijalna moja tasta) mesala u zivot, ali ja sam sve trpeo zarad nase ljubavi...
Vrtela me je oko prsta i radila sta god pozeli a ja sam bio srecan da nju ucinim srecnom
Na kraju jednog dana oktobra 2004 godine iznenada smo se posvadjali i to njenom krivicom. Spakovala je svoje stvari i otisla iz naseg stancica.
Mislio sam da ce da se vrati, cekao je, cekao je danima, nisam zeleo da je zovem, niti bilo sta, ali posle 10 dana u postanskom sanducetu me je zateklo tuzno iznenadjenje. Poslala mi je pismo u kojem je raskinula samnom i rekla da ne zeli vise nikad da me vidi i da je zauvek otisla iz Beograda i da se u Beograd vise nece vracati, a ja da ne dolazim da je trazim, niti da je molim da se vrati, posto je odlucila da je definitivno kraj...
Ako mi verujete ja do dana danasnjeg ne znam sta je uzrok tome. Od tada je nisam ni video ni cuo, ali nije prosao ni jedan dan da na nju nisam pomislio!
U njen grad ne zelim da odem ni posle 5 godina, bio sam skoro na 30 km od njenog grada, ne znate kako sam se osecao, jedva sam cekao da sto pre se vratim u Beograd!!!
Ja sad imam zensku osobu pored mene koja je u svemu suprotna od nje, mazi me i pazi me, nije komplikovana kao ona, nije zahtevna, jednostavna je i pruza mi svu ljubav ovog sveta, a ja idalje mislim o tome sta ako moju femme fatale sretnem jednog dana... sve se bojim da ne bude prica kao u onoj Zaninoj pesmi "ozenices se ti i udacu se ja a plakacemo znam kad god se sretnemo..."
Sta sam hteo da kazem. Ne dozvolite sebi da dajete nekom celog sebe. Uvek ostavite rezervu. Posto ako nekom date celog sebe, on ce uvek od vas uzeti taj deo i zarobice vas, kao sto je ona zarobila mene i iz glave mi ne izlazi vec 5 godina iako sam sada srecan sa devojkom za koju mogu da kazem da je ona prava...
Laku noc !
Ovaj moj prethodni post me je inspirisao da napisem sledeci malo poduzi, ali nadam se ce nekom koristiti, da se ne za*ebe kao ja...
Davno bese bilo to, pre 5 godina se zavrsilo, a pre 8 pocelo... imao sam 24 godine kada sam je upoznao, ona 22, bila je treca godina fakulteta a ja apsolevent... sve je bilo kao u nekoj filmskoj prici, veza sa usponima i padovima, puno strasti, puno svadja, ali neizmerno puno ljubavi.
Ona je definitivno bila moja femme fatale... ja sam je voleo, mnogo sam je voleo, hteo sam da joj dam sve i vise od toga, slusao sam je, ispununjavao sve njene zelje, a ona mi je bila, ako mi verujete sve vreme veze jednostavno nedodirljiva. Zamislite da ste u vezi sa devojkom koju volite najvise na svetu a da se osecate da ona moze da ode od vas kad god pozeli i da vi nju ustvari uopste nemate. Eto tako mi je bilo te 3 godine. Nikad pre toga, nikad posle toga nista slicno. Do naseg poslednjeg dejta ja sam imao leptirice u stomaku.
Postao sam nesto sto nikako nisam smeo, a to je neko ko se bori za ljubav ispunjavajuci devojci sve zelje i slusajuci je... postao sam papucar. Bio uvek tu za nju, a ona za mene nikad nije imala vremena. Ja sam uvek imao vremena da odem da njenu kevu povezem do banje ili kod lekara ili caleta, iako su oni 300 km od Beograda, ali mi nije bilo tesko.
Posle smo ona i ja iznajmili stan, nismo hteli da zivimo kod mojih, niti je ona vise bila zadovoljna zivotom u studentskom domu. Ali idalje mi je bila nedodirljiva, sa njom sam a nemam je... borba kako bih je zadobio i osvojio njeno srce je trajala 3 godine, dok me nije sutnula... cesto je znala da kaze da je do njenog srca lavirint i da sam ja tek na pola puta...
Kao sto rekoh poceli smo da zivimo zajedno, dosta nam se njena keva (tj.potencijalna moja tasta) mesala u zivot, ali ja sam sve trpeo zarad nase ljubavi...
Vrtela me je oko prsta i radila sta god pozeli a ja sam bio srecan da nju ucinim srecnom
Na kraju jednog dana oktobra 2004 godine iznenada smo se posvadjali i to njenom krivicom. Spakovala je svoje stvari i otisla iz naseg stancica.
Mislio sam da ce da se vrati, cekao je, cekao je danima, nisam zeleo da je zovem, niti bilo sta, ali posle 10 dana u postanskom sanducetu me je zateklo tuzno iznenadjenje. Poslala mi je pismo u kojem je raskinula samnom i rekla da ne zeli vise nikad da me vidi i da je zauvek otisla iz Beograda i da se u Beograd vise nece vracati, a ja da ne dolazim da je trazim, niti da je molim da se vrati, posto je odlucila da je definitivno kraj...
Ako mi verujete ja do dana danasnjeg ne znam sta je uzrok tome. Od tada je nisam ni video ni cuo, ali nije prosao ni jedan dan da na nju nisam pomislio!
U njen grad ne zelim da odem ni posle 5 godina, bio sam skoro na 30 km od njenog grada, ne znate kako sam se osecao, jedva sam cekao da sto pre se vratim u Beograd!!!
Ja sad imam zensku osobu pored mene koja je u svemu suprotna od nje, mazi me i pazi me, nije komplikovana kao ona, nije zahtevna, jednostavna je i pruza mi svu ljubav ovog sveta, a ja idalje mislim o tome sta ako moju femme fatale sretnem jednog dana... sve se bojim da ne bude prica kao u onoj Zaninoj pesmi "ozenices se ti i udacu se ja a plakacemo znam kad god se sretnemo..."
Sta sam hteo da kazem. Ne dozvolite sebi da dajete nekom celog sebe. Uvek ostavite rezervu. Posto ako nekom date celog sebe, on ce uvek od vas uzeti taj deo i zarobice vas, kao sto je ona zarobila mene i iz glave mi ne izlazi vec 5 godina iako sam sada srecan sa devojkom za koju mogu da kazem da je ona prava...
Laku noc !
Comment