Tweet
Koga ne mrzi da procita:
Spijunaza
Službe državne bezbednosti koji su spremni da progovore o
akcijama u kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog
režima. Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji pomoćnik
načelnika Resora državne bezbednosti Živan Velisavljević koji je
penzionisan početkom 1990. godine ukazom tadašnjeg predsednika
SFRJ.
Velisavljević danas živi u svojoj porodičnoj kući u rodnim
Lojanicama, u blizini Šapca. Njegova kuća je daleko od onoga kako
bi javnost zamišljala domove penzionisanih špijuna. Ovde nema
visokih zidova, gvozdenih vrata koja se otvaraju daljinskim
upravljačem i dobermana čuvara. Pa ipak, iako je Velisavljevićeva
kuća kao jedna od mnogih u ovom kraju, u njoj postoji nešto po
čemu se razlikuje.
Na brižljivo uređenom tavanu, Velisavljević ima kolekciju od
nekoliko hiljada LP ploča isključivo zabavne i rok muzike nastale
u SFRJ. Na pitanje da li je diskofil, Velisavljević kaže da mu te
ploče nisu za razonodu već da su mu sredstvo za rad. Štaviše,
Velisavljević nam otkriva da nijednu od ovih ploča nominalno ne
može da otuđi jer mu ih je Resor državne bezbednosti dao na
revers.
Operacija Miljacka
Velisavljevićev angažman u službi počeo je 1968. godine.
Studentske demonstracije su ozbiljno uzdrmale Tita. Iako je uspeo
da ih umiri, Tito je primećivao da se stalno pojavljuju nova
žarišta. U tom trenutku Tito je tek bio priveo kraju krizu oko
Brionskog plenuma a odmah se pojavila studentska kriza i invazija
na Češku i bilo je potrebno pacifikovati barem jedan od frontova.
U tom cilju Tito je na tajnom sastanku diskutovao o tome koji se
front može prvo rešiti. Veljko Vlahović je predlagao da SFRJ
nabavi atomsku bombu koja bi joj bila garant suvereniteta, Edvard
Kardelj je pominjao približavanje NATO paktu a Stane Dolanc je
izašao sa najbizarnijim predlogom. Dolanc je naime objasnio kako
je CIA koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i
upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih
protesta u Americi i da brojne progresivne mlade ljude pretvori u
bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje.
Dolanc je smatrao da se tako nešto može uraditi i sa našom
omladinom. Veljko Vlahović je smatrao da su naši mladi ljudi
zdraviji i zreliji od američkih, ali Tito je bivao sve više
zabavljen Dolančevim predlogom. Na kraju je Dolancu dato zeleno
svetlo a operacija je dobila kodno ime "Miljacka" po reci u
Sarajevu pošto je Tito smatrao da je rat dobijen u Bosni i da sve
nove bitke treba počinjati odande. Miljacka je izgledala kao
najurbaniji toponim u toj republici.
Dolanc je u saradnji sa svojim najbližim poverenicima Srdanom
Andrejevićem i Obradom Đorđevićem izabrao mladog Živana
Velisavljevića da vodi Miljacku. I Velisavljević je vodio ovu
operaciju pune 22 godine.
"Prvi regrut prirodno bio mi je Goran Bregović. Sa njim nije bilo
problema, on je voleo i ideju jugoslovenstva i seks i drogu, tako
da smo se lako dogovorili", svedoči Velisavljević. "Sa Bregovićem
sam čak primenjivao i jedan sistem koji je Služba koristila sa
kriminalcima-omogućavala im je da kradu u inostranstvu a da
dobijaju sklonište u Jugoslaviji u zamenu za obavljanje ponekog
posla za nas. Tako sam i ja omogućavao Bregoviću da krade strane
pesme, da ih objavljuje ovde kao svoje, a da u njima propagira ono
što je nama bilo potrebno."
Zdravko Čolić već nije bio tako jednostavan za regrutaciju.
Samit u Skenderiji
Zdravko Čolić je bio izuzetno talentovan izvođač i njega nismo
mogli da regrutujemo tek tako. On nije imao ništa protiv nas ali
nije želeo da ikome išta duguje" Ipak, kada je uhapšen u Ohridu
zbog razmenjivanja deviza, Velisavljević je u tome video svoju
priliku. "Obišao sam ga u zatvoru u Ohridu i dogovorili smo se za
petnaest minuta."
U Velisavljevićevom odeljenju u resoru državne bezbednosti
nastupila je histerija kada su saznali da je Čola regrutovan. A
onda se pojavila panika kada su shvatili da su mu potrebne velike
hit pesme. Deo Službe je sumnjao u Kornelija Kovača, i odlučeno je
da cela jugoslovenska pop scena stane iza Čolića.
"Napravili smo tajni sastanak jedne noći u Skenderiji. Šest
mlaznih aviona RV i PVO je dovezao sve ključne pop kompozitore kod
nas. Bili su tu Arsen Dedić, Đorđe Novković, Kornelije Kovač,
Bojan Adamič, Žika i Radovan iz Zane, Momčilo Bajagić, mali Zlaja
Arslanagić iz Crvene Jabuke, Iztok Turk, Jasenko Houra, Jura
Stublić, Vladimir Divljan, Zoran Lesendrič i mnogi drugi."
"Smestili smo ih u Skenderiju. Sedeli su potpuno nepripremljeni
šta ih čeka. Onda sam ja izašao za govornicu, osetio sam se kao
Tito, i rekao im da je svako dužan da pripremi po jednu pesmu za
Čolin povratnički album.", Velisavljević ni danas ne može da
sakrije ushićenje.
Ekipa kompozitora je potom vraćena avionima u svoje gradove i
započet je rad na pesmama. Međutim, u Službi je zavladala nervoza
pošto se toliki broj ljudi nije mogao bezbednosno kontrolisati,
tako da su se na kraju opredelili da ipak Bregović uradi ceo album
kako pesme ne bi iscurele u javnost.
"Čolićev povratnički album je u jednom trenutku delovao kao da će
biti največi album u istoriji pop muzike. Činilo se da će ovo biti
za Čolića ono što je "Smile" bio za Beach Boyse, a mi to nismo
smeli da dozvolimo, Čola je bio potreban Jugoslaviji u tom
trenutku, i na kraju je sve rešio Brega."
Ratne trake
Služba državne bezbednosti je vila zadužena i za pripremanje
konceptualnih albuma koji su imali funkciju da se zavrte u etru u
slučaju rata, pa čak i nuklearne apokalipse. "To su tzv. Albumi
sudnjeg dana, tako smo ih zvali u službi, na njima su snimljene
poslednje pesme na svetu, pesme uz koje je ovaj narod trebalo da
preživi nuklearnu zimu."
Na pesmama je radio sam krem jugoslovenske scene, u saradnji sa
timom psihologa. "Ima nekih ljubavnih pesama koje smo testirali na
životinjama. I zaista kada bi im pesma bila puštena, one su ih
navodile na parenje kroz lučenje određenih hormona. Takve pesme u
principu su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog
rata moraju da se ljudi stimulišu na produžavanje rase."
"Pustiti takvu pesmu u etar u regularnim okolnostima je krivično
delo. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika SDB dan-danas."
Velisavljević nerado govori o ovim pesmama. Ipak, posle velikog
navaljivanja rekao je da je neke od njih pisao Kiki Lesendrić a da
ih pevaju Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić. Kada smo ga
upitali, liče li te pesme na njihove ranije radove, Velisavljević
se osmehnuo i lakonski odgovorio, "Denis i Denis su za ovo vrtić."
Dvostruki agenti
Velisavljević kaže da se u svojoj praksi samo jednom sreo sa
dvostrukim agentom. To je bio slučaj Iztoka Turka, vođe i glavnog
autora grupe Videosex. "Iztok je radio za nas. Negde u vreme
albuma "Lacrimae Christi" kontaktirala ga je nemačka služba BND.
On je želeo da prekine kontakte sa njima ali mi smo insistirali na
tome da ih on nastavi." Kako se približavao raspad Jugoslavije,
Velisavljević tvrdi da se i Turkova lojalnost pomerala ka Nemcima.
"Nisam siguran da je Turk izdao Jugoslaviju, mislim da joj je bio
lojalan do samog kraja, ali kako je vreme odmicalo sve manje i
manje. O tome govore njegovi neuspeli pokušaji da sa Videosexom
snimi pesme na engleskom"
Snimanje pesama na engleskom je po Velisavljeviću bilo smišljena
provokacija u samim centrima nemačke obaveštajne službe kako bi se
kolonijalizovala jugoslovenska muzička scena. "Oni su želeli da
marginalizuju naše bendove time što su ih nagovarali da snimaju na
engleskom čime su ih odvojili od domaće publike, a nisu dobijali
pravu šansu na inostranoj sceni. Na svu sreću, to im je uspevalo
kod alternativnih bendova. Mi smo Bregu, Čorbu i Azru držali pod
gvozdenim stiskom."
"Album Divljih jagoda na engleskom bio je klasična zavera MI6.
Njih je kao svoje agente u tom periodu držao ozloglašeni Entoni
Monkton. On je počeo svoju karijeru kao rokenrol operativac za
SFRJ da bi na kraju završio službujući u Beogradu." Na svu sreću.
DB je imao svog aduta u grupi. "Alen Islamović je bio naš čovek i
razarao je englesku karijeru Divljih jagoda iznutra. On je bio
zdrav element u toj grupi, i zato smo ga i nagradili mestom pevača
u Bijelom dugmetu."
Velisavljević sebe i danas smatra Jugoslovenom. On veruje da su
same republičke službe državne bezbednosti radile protiv
zajedničke države, čak i u domenu rokenrola. "Jasenko Houra je bio
čovek hrvatske republičke Službe. Nekoliko puta sam im slao dopise
da nam ga stave na raspologanje u saveznoj službi jer je
talentovan muzičar, a oni su odbijali i smišljali neke
formalnosti. Odgovorno tvrdim da je njegova pesma "Mojoj majci
(zadnja ruža Hrvatska)" maslo zagrebačkog odeljenja."
"Nema nevinih", nastavlja Velisavljević, "kada smo primetili da
se bog i crkva često pominju u pesmama Pilota, priveli smo
Lesendrić Zorana da vidimo o čemu se radi. Tokom noći javio nam se
šef beogradskog odeljenja i rekao nam da je on njihov. Mi smo
morali da ga pustimo. Ja sam tada shvatio da svaka republička
služba ima svoj bend."
Ibarska magistrala
"Rata ne bi bilo bez propagande i bendova poput Prljavog
kazališta", naglašava Velisavljević. On smatra da je naivno
očekivati da je borba između tajnih službi bila išta pitomija na
polju rok scene nego na drugim poljima. "Scenario Ibarske
magistrale je prvi put primenjen na Krcunu, a drugi put na Draženu
Ričlu." Velisavlljević odgovorno tvrdi da u saobraćajnoj nesreći
člana Crvene Jabuke nisu čista posla. "Zlaja je ubrzo napustio
bend, on je bio anđeo, jedan od mojih najdražih operativaca, pravi
Jugosloven", kaže Velisavljević. "Mislim da će biti zanimljivo ako
Žera ikada progovori, on zna celu priču."
Sadašnja scena
Velisavljević ne prati sadašnju scenu od kada se penzionisao.
Ipak ono što vidi po televiziji i Internetu mu ne uliva poverenje.
"Dosta talentovanih ljudi je otišlo u narodnjake, a na rok sceni
dosta bendova peva na engleskom, a to ništa ne valja. Scena je
bila mnogo bolja dok je DB kontrolisao jer mi smo i kreativno
pomagali kad je nailazila kriza." Velisavljević se ponosi podatkom
da je DB za pesmu "Lipe cvatu" angažovao čak tri profesora Muzičke
akademije i jednog profesora knjževnosti da pomognu Bregoviću da
je osmisli. "Danas više nema takve ambicije, nažalost. Plašim se
da DB više ne kontroliše ni one bendove koje je sam osnovao."
Spijunaza
Službe državne bezbednosti koji su spremni da progovore o
akcijama u kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog
režima. Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji pomoćnik
načelnika Resora državne bezbednosti Živan Velisavljević koji je
penzionisan početkom 1990. godine ukazom tadašnjeg predsednika
SFRJ.
Velisavljević danas živi u svojoj porodičnoj kući u rodnim
Lojanicama, u blizini Šapca. Njegova kuća je daleko od onoga kako
bi javnost zamišljala domove penzionisanih špijuna. Ovde nema
visokih zidova, gvozdenih vrata koja se otvaraju daljinskim
upravljačem i dobermana čuvara. Pa ipak, iako je Velisavljevićeva
kuća kao jedna od mnogih u ovom kraju, u njoj postoji nešto po
čemu se razlikuje.
Na brižljivo uređenom tavanu, Velisavljević ima kolekciju od
nekoliko hiljada LP ploča isključivo zabavne i rok muzike nastale
u SFRJ. Na pitanje da li je diskofil, Velisavljević kaže da mu te
ploče nisu za razonodu već da su mu sredstvo za rad. Štaviše,
Velisavljević nam otkriva da nijednu od ovih ploča nominalno ne
može da otuđi jer mu ih je Resor državne bezbednosti dao na
revers.
Operacija Miljacka
Velisavljevićev angažman u službi počeo je 1968. godine.
Studentske demonstracije su ozbiljno uzdrmale Tita. Iako je uspeo
da ih umiri, Tito je primećivao da se stalno pojavljuju nova
žarišta. U tom trenutku Tito je tek bio priveo kraju krizu oko
Brionskog plenuma a odmah se pojavila studentska kriza i invazija
na Češku i bilo je potrebno pacifikovati barem jedan od frontova.
U tom cilju Tito je na tajnom sastanku diskutovao o tome koji se
front može prvo rešiti. Veljko Vlahović je predlagao da SFRJ
nabavi atomsku bombu koja bi joj bila garant suvereniteta, Edvard
Kardelj je pominjao približavanje NATO paktu a Stane Dolanc je
izašao sa najbizarnijim predlogom. Dolanc je naime objasnio kako
je CIA koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i
upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih
protesta u Americi i da brojne progresivne mlade ljude pretvori u
bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje.
Dolanc je smatrao da se tako nešto može uraditi i sa našom
omladinom. Veljko Vlahović je smatrao da su naši mladi ljudi
zdraviji i zreliji od američkih, ali Tito je bivao sve više
zabavljen Dolančevim predlogom. Na kraju je Dolancu dato zeleno
svetlo a operacija je dobila kodno ime "Miljacka" po reci u
Sarajevu pošto je Tito smatrao da je rat dobijen u Bosni i da sve
nove bitke treba počinjati odande. Miljacka je izgledala kao
najurbaniji toponim u toj republici.
Dolanc je u saradnji sa svojim najbližim poverenicima Srdanom
Andrejevićem i Obradom Đorđevićem izabrao mladog Živana
Velisavljevića da vodi Miljacku. I Velisavljević je vodio ovu
operaciju pune 22 godine.
"Prvi regrut prirodno bio mi je Goran Bregović. Sa njim nije bilo
problema, on je voleo i ideju jugoslovenstva i seks i drogu, tako
da smo se lako dogovorili", svedoči Velisavljević. "Sa Bregovićem
sam čak primenjivao i jedan sistem koji je Služba koristila sa
kriminalcima-omogućavala im je da kradu u inostranstvu a da
dobijaju sklonište u Jugoslaviji u zamenu za obavljanje ponekog
posla za nas. Tako sam i ja omogućavao Bregoviću da krade strane
pesme, da ih objavljuje ovde kao svoje, a da u njima propagira ono
što je nama bilo potrebno."
Zdravko Čolić već nije bio tako jednostavan za regrutaciju.
Samit u Skenderiji
Zdravko Čolić je bio izuzetno talentovan izvođač i njega nismo
mogli da regrutujemo tek tako. On nije imao ništa protiv nas ali
nije želeo da ikome išta duguje" Ipak, kada je uhapšen u Ohridu
zbog razmenjivanja deviza, Velisavljević je u tome video svoju
priliku. "Obišao sam ga u zatvoru u Ohridu i dogovorili smo se za
petnaest minuta."
U Velisavljevićevom odeljenju u resoru državne bezbednosti
nastupila je histerija kada su saznali da je Čola regrutovan. A
onda se pojavila panika kada su shvatili da su mu potrebne velike
hit pesme. Deo Službe je sumnjao u Kornelija Kovača, i odlučeno je
da cela jugoslovenska pop scena stane iza Čolića.
"Napravili smo tajni sastanak jedne noći u Skenderiji. Šest
mlaznih aviona RV i PVO je dovezao sve ključne pop kompozitore kod
nas. Bili su tu Arsen Dedić, Đorđe Novković, Kornelije Kovač,
Bojan Adamič, Žika i Radovan iz Zane, Momčilo Bajagić, mali Zlaja
Arslanagić iz Crvene Jabuke, Iztok Turk, Jasenko Houra, Jura
Stublić, Vladimir Divljan, Zoran Lesendrič i mnogi drugi."
"Smestili smo ih u Skenderiju. Sedeli su potpuno nepripremljeni
šta ih čeka. Onda sam ja izašao za govornicu, osetio sam se kao
Tito, i rekao im da je svako dužan da pripremi po jednu pesmu za
Čolin povratnički album.", Velisavljević ni danas ne može da
sakrije ushićenje.
Ekipa kompozitora je potom vraćena avionima u svoje gradove i
započet je rad na pesmama. Međutim, u Službi je zavladala nervoza
pošto se toliki broj ljudi nije mogao bezbednosno kontrolisati,
tako da su se na kraju opredelili da ipak Bregović uradi ceo album
kako pesme ne bi iscurele u javnost.
"Čolićev povratnički album je u jednom trenutku delovao kao da će
biti največi album u istoriji pop muzike. Činilo se da će ovo biti
za Čolića ono što je "Smile" bio za Beach Boyse, a mi to nismo
smeli da dozvolimo, Čola je bio potreban Jugoslaviji u tom
trenutku, i na kraju je sve rešio Brega."
Ratne trake
Služba državne bezbednosti je vila zadužena i za pripremanje
konceptualnih albuma koji su imali funkciju da se zavrte u etru u
slučaju rata, pa čak i nuklearne apokalipse. "To su tzv. Albumi
sudnjeg dana, tako smo ih zvali u službi, na njima su snimljene
poslednje pesme na svetu, pesme uz koje je ovaj narod trebalo da
preživi nuklearnu zimu."
Na pesmama je radio sam krem jugoslovenske scene, u saradnji sa
timom psihologa. "Ima nekih ljubavnih pesama koje smo testirali na
životinjama. I zaista kada bi im pesma bila puštena, one su ih
navodile na parenje kroz lučenje određenih hormona. Takve pesme u
principu su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog
rata moraju da se ljudi stimulišu na produžavanje rase."
"Pustiti takvu pesmu u etar u regularnim okolnostima je krivično
delo. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika SDB dan-danas."
Velisavljević nerado govori o ovim pesmama. Ipak, posle velikog
navaljivanja rekao je da je neke od njih pisao Kiki Lesendrić a da
ih pevaju Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić. Kada smo ga
upitali, liče li te pesme na njihove ranije radove, Velisavljević
se osmehnuo i lakonski odgovorio, "Denis i Denis su za ovo vrtić."
Dvostruki agenti
Velisavljević kaže da se u svojoj praksi samo jednom sreo sa
dvostrukim agentom. To je bio slučaj Iztoka Turka, vođe i glavnog
autora grupe Videosex. "Iztok je radio za nas. Negde u vreme
albuma "Lacrimae Christi" kontaktirala ga je nemačka služba BND.
On je želeo da prekine kontakte sa njima ali mi smo insistirali na
tome da ih on nastavi." Kako se približavao raspad Jugoslavije,
Velisavljević tvrdi da se i Turkova lojalnost pomerala ka Nemcima.
"Nisam siguran da je Turk izdao Jugoslaviju, mislim da joj je bio
lojalan do samog kraja, ali kako je vreme odmicalo sve manje i
manje. O tome govore njegovi neuspeli pokušaji da sa Videosexom
snimi pesme na engleskom"
Snimanje pesama na engleskom je po Velisavljeviću bilo smišljena
provokacija u samim centrima nemačke obaveštajne službe kako bi se
kolonijalizovala jugoslovenska muzička scena. "Oni su želeli da
marginalizuju naše bendove time što su ih nagovarali da snimaju na
engleskom čime su ih odvojili od domaće publike, a nisu dobijali
pravu šansu na inostranoj sceni. Na svu sreću, to im je uspevalo
kod alternativnih bendova. Mi smo Bregu, Čorbu i Azru držali pod
gvozdenim stiskom."
"Album Divljih jagoda na engleskom bio je klasična zavera MI6.
Njih je kao svoje agente u tom periodu držao ozloglašeni Entoni
Monkton. On je počeo svoju karijeru kao rokenrol operativac za
SFRJ da bi na kraju završio službujući u Beogradu." Na svu sreću.
DB je imao svog aduta u grupi. "Alen Islamović je bio naš čovek i
razarao je englesku karijeru Divljih jagoda iznutra. On je bio
zdrav element u toj grupi, i zato smo ga i nagradili mestom pevača
u Bijelom dugmetu."
Velisavljević sebe i danas smatra Jugoslovenom. On veruje da su
same republičke službe državne bezbednosti radile protiv
zajedničke države, čak i u domenu rokenrola. "Jasenko Houra je bio
čovek hrvatske republičke Službe. Nekoliko puta sam im slao dopise
da nam ga stave na raspologanje u saveznoj službi jer je
talentovan muzičar, a oni su odbijali i smišljali neke
formalnosti. Odgovorno tvrdim da je njegova pesma "Mojoj majci
(zadnja ruža Hrvatska)" maslo zagrebačkog odeljenja."
"Nema nevinih", nastavlja Velisavljević, "kada smo primetili da
se bog i crkva često pominju u pesmama Pilota, priveli smo
Lesendrić Zorana da vidimo o čemu se radi. Tokom noći javio nam se
šef beogradskog odeljenja i rekao nam da je on njihov. Mi smo
morali da ga pustimo. Ja sam tada shvatio da svaka republička
služba ima svoj bend."
Ibarska magistrala
"Rata ne bi bilo bez propagande i bendova poput Prljavog
kazališta", naglašava Velisavljević. On smatra da je naivno
očekivati da je borba između tajnih službi bila išta pitomija na
polju rok scene nego na drugim poljima. "Scenario Ibarske
magistrale je prvi put primenjen na Krcunu, a drugi put na Draženu
Ričlu." Velisavlljević odgovorno tvrdi da u saobraćajnoj nesreći
člana Crvene Jabuke nisu čista posla. "Zlaja je ubrzo napustio
bend, on je bio anđeo, jedan od mojih najdražih operativaca, pravi
Jugosloven", kaže Velisavljević. "Mislim da će biti zanimljivo ako
Žera ikada progovori, on zna celu priču."
Sadašnja scena
Velisavljević ne prati sadašnju scenu od kada se penzionisao.
Ipak ono što vidi po televiziji i Internetu mu ne uliva poverenje.
"Dosta talentovanih ljudi je otišlo u narodnjake, a na rok sceni
dosta bendova peva na engleskom, a to ništa ne valja. Scena je
bila mnogo bolja dok je DB kontrolisao jer mi smo i kreativno
pomagali kad je nailazila kriza." Velisavljević se ponosi podatkom
da je DB za pesmu "Lipe cvatu" angažovao čak tri profesora Muzičke
akademije i jednog profesora knjževnosti da pomognu Bregoviću da
je osmisli. "Danas više nema takve ambicije, nažalost. Plašim se
da DB više ne kontroliše ni one bendove koje je sam osnovao."
Comment