Tweet
Primer br.1 - putarina:
Jedan od direktora u Javnom preduzeću „Putevi Srbije“, verovatno zaštićen od odgovornosti stranačkom aurom, bez skrupula i poštovanja realnosti izgovorio je notornu neistinu: „U Srbiji se primenjuje najpravedniji sistem plaćanja putarine, direktnom naplatom po pređenom kilometru, a cene su najniže u regionu”.
Isti državni činovnik je najavio potrebu povećanja cene putarina za 11 odsto „jer se taj novac koristi za održavanje autoputeva, magistralnih i regionalnih puteva“.
Sada vožnja od Beograda do Niša košta za automobile 730, a od Beograda do Novog Sada 240 dinara. E sad, zamislite da cele godine, svakog radnog dana, poslom putujete Beograd - Novi Sad i nazad. To je za godinu oko 1.200 evra.
Vinjeta za godišnje korišćenje autoputeva u Austriji košta 76,20, u Češkoj 39,50 evra. Ili, nedeljna markica za vožnju svim autoputevima u Mađarskoj vredi 6,50, u Sloveniji 7,50, a u Slovačkoj 7 evra, što je otprilike cena jedne vožnje Beograd-Niš
Dobro, u Francuskoj je nešto skuplje nego kod nas, ali ko ne želi da plati, ima magistralne puteve koji su u boljem stanju nego autoput u Srbiji. U Nemačkoj je vožnja autoputevima besplatna, to je plaćeno kroz akcize, što i mi činimo ali više nego Nemci, jer naša akciza iznosi pedeset odsto u ceni jedne litre goriva.
Sve to dakle zna direktor u JP „Putevi Srbije“ ali ipak priča netačno. Zna i da se u Srbiji putarina plaća tri puta: prilikom registracije vozila kroz taksu za puteve, prilikom kupovine goriva jer deo iz cene odlazi na održavanje puteva i na svakoj naplatnoj rampi po izlasku sa autoputa.
Ali, nije problem u tome šta je istina, a šta laž. Ne, to je samo posledica onoga što imamo. Suštinski problem je položaj i uloga javnih preduzeća. Ona su ili monopolisti ili su najveći dužnici i gubitaši u državi. Njima uglavnom upravljaju kadrovi koji umesto ekonomskih principa slušaju glas svoje partije, njihove gubitke pokrivaju svi poreski obveznici, tako da kako god radili, bankrota nema.
Zakon je odavno dozvolio da može biti privatnih vozova, da može biti više prodavaca struje, ali u praksi toga nema. Naša javna preduzeća su kao Luj XIV, rade po principu „država, to sam ja“. Sve dok imaju takav status, plaćaćemo njihove loše usluge skuplje nego što je to slučaj u drugim zemljama, imaćemo stvarnost u kojoj ni posle dve decenije nije završen glavni putni koridor, imaćemo činovnike koji umesto istine govore laži. Pitanje je samo dokle tako.
Izvor: Blic
Jedan od direktora u Javnom preduzeću „Putevi Srbije“, verovatno zaštićen od odgovornosti stranačkom aurom, bez skrupula i poštovanja realnosti izgovorio je notornu neistinu: „U Srbiji se primenjuje najpravedniji sistem plaćanja putarine, direktnom naplatom po pređenom kilometru, a cene su najniže u regionu”.
Isti državni činovnik je najavio potrebu povećanja cene putarina za 11 odsto „jer se taj novac koristi za održavanje autoputeva, magistralnih i regionalnih puteva“.
Sada vožnja od Beograda do Niša košta za automobile 730, a od Beograda do Novog Sada 240 dinara. E sad, zamislite da cele godine, svakog radnog dana, poslom putujete Beograd - Novi Sad i nazad. To je za godinu oko 1.200 evra.
Vinjeta za godišnje korišćenje autoputeva u Austriji košta 76,20, u Češkoj 39,50 evra. Ili, nedeljna markica za vožnju svim autoputevima u Mađarskoj vredi 6,50, u Sloveniji 7,50, a u Slovačkoj 7 evra, što je otprilike cena jedne vožnje Beograd-Niš
Dobro, u Francuskoj je nešto skuplje nego kod nas, ali ko ne želi da plati, ima magistralne puteve koji su u boljem stanju nego autoput u Srbiji. U Nemačkoj je vožnja autoputevima besplatna, to je plaćeno kroz akcize, što i mi činimo ali više nego Nemci, jer naša akciza iznosi pedeset odsto u ceni jedne litre goriva.
Sve to dakle zna direktor u JP „Putevi Srbije“ ali ipak priča netačno. Zna i da se u Srbiji putarina plaća tri puta: prilikom registracije vozila kroz taksu za puteve, prilikom kupovine goriva jer deo iz cene odlazi na održavanje puteva i na svakoj naplatnoj rampi po izlasku sa autoputa.
Ali, nije problem u tome šta je istina, a šta laž. Ne, to je samo posledica onoga što imamo. Suštinski problem je položaj i uloga javnih preduzeća. Ona su ili monopolisti ili su najveći dužnici i gubitaši u državi. Njima uglavnom upravljaju kadrovi koji umesto ekonomskih principa slušaju glas svoje partije, njihove gubitke pokrivaju svi poreski obveznici, tako da kako god radili, bankrota nema.
Zakon je odavno dozvolio da može biti privatnih vozova, da može biti više prodavaca struje, ali u praksi toga nema. Naša javna preduzeća su kao Luj XIV, rade po principu „država, to sam ja“. Sve dok imaju takav status, plaćaćemo njihove loše usluge skuplje nego što je to slučaj u drugim zemljama, imaćemo stvarnost u kojoj ni posle dve decenije nije završen glavni putni koridor, imaćemo činovnike koji umesto istine govore laži. Pitanje je samo dokle tako.
Izvor: Blic
Comment