Bugatti

[Sasha]

Bugatti Typ 35
Kralj svih Bugattija
Modelom Typ 35 Bugatti se proslavio. Bio je to najuspješniji Bugattijev automobil impresivnog izgleda i trkaćih karakteristika kojima je poharao svjetsku motosport scenu.

Povijest automobila je prepuna ekscentričnih osoba koje su obilježile svoje vrijeme, no već su odavno pale u zaborav. Među rijetke iznimke spada Ettore Bugatti, čovjek koji je stvorio mnoštvo posebnih automobila. Automobila koji se i danas smatraju tehničkim remek djelima.

[Sasha]

Talijan pod francuskom zastavom

Mnogi griješe kada misle da je Bugatti talijanska tvornica. Istina, Ettore Bugatti dolazi iz Italije no njegova tvrtka bila je smještena u Francuskoj, u pokrajini Alsace. Karijeru je započeo kao privatni proizvođač automobila za mnoge, manje-više ekscentrične barone i grofove, no već 1909. u starosti od 28 godina osniva svoju vlastitu tvornicu. Prve kreacije nisu imale previše zajedničkoga s kasnijim superproizvodima. Zapravo i danas se sumnja da Bugatti zapravo nije zaslužan za nastanak svojih automobila, već da su se pravi genijalci nalazili u sjeni dok je on zahvaljujući svojem poduzetništvu, trudu i šarmu vodio tvrtku i sve uspjehe pripisivao sebi. Prvi veliki sportski i poslovni uspjesi stigli su nakon Prvog Svjetskog rata. 1922. proizvodi se prvi redni osmerocilindraš koji tvrtku Bugatti čini slavnom, a dvije godine kasnije na tržište dolazi Typ 35. Radilo se o pravom remek djelu koje je postavilo kamen temeljac za mit Bugatti.

Tehničko remek djelo

Godine 1924. na "Grand Prix de l'Automobile Club de France" u Lyonu Ettore je dovezao tajanstveni model oznake Typ 35. Osam cilindara, 24 ventila s bregastim osovinama u glavi, 2000 cm3 obujma, prelijepi osmerokraki naplatci od lakog metala i jednostavna ali aerodinamična te lagana karoserija lansirali su ovaj automobil među legende. U stvari nikako ne smijemo ostati samo na ovom jednostavna kada govorimo o izgledu karoserije. Dizajn karoserije Typ-a 35 predstavljao je u ono vrijeme, vrijeme tenk automobila, nešto zaista genijalno. Nešto o čemu se dugo pričalo?
Uz to Typ 35 se pokazao kao izuzetno pouzdan i upravljiv automobil. Po tim kvalitetama ovaj je model znatno napredovao u odnosu na prethodnika, Typ 30, namijenjenog natjecanjima. Ispod lima krile su se još veće novosti. Šasija je bila nova, a pravu poslasticu predstavljale su vrhunske kočnice. One su, naime, bile dio aluminijskog naplatka pa su se tako kod svake promjene naplatka (guma) na utrci mijenjale i kočnice. 1926. godine modeli Typ 35 uzimaju 12 najvažnijih Grand Prix pobjeda. Nadalje, Typ 35 u rukama privatnih vlasnika sudjeluju na gotovo svim utrkama tog vremena. Bilanca: Bugatti je ?uzeo? preko 2000 pobjeda samo u 1927. godini. Fantastično!

Neponovljivi uspjesi

Automobil se nudio u različitim verzijama od kojih je najjača razvijala čak 160 KS. Maksimalna brzina je tada bila vrlo relativan pojam, no neki su primjerci razvijali i preko 200 km/h, što je tada predstavljalo nezamisliv rezultat! Typ 35 bio je vrhunac Bugattijevog umijeća izrade automobila. Nijedan Bugatti nakon njega nije, a vjerojatno i neće, postići takav uspjeh na trkalištima. Ukupno je proizvedeno 340 primjeraka od kojih je do danas ?preživjelo? njih stotinjak. Njihovu cijenu i vrijednost nije potrebno spominjati.

[Sasha]

Proizvodnja: 1924.-1930.
Motor: R8, 24v
Obujam cm3: 1991
Snaga (kW/KS): 66/90
Maksimalna brzina (km/h): 177

[Sasha]

BUGATTI Atlantic
Da li kompleksna kombinacija šrafova, žica, cevi, limova i gume ikada može biti pravo umetničko delo dostojno divljenja i poštovanja poput simfonija koje je komponovao Ludwig van Beethoven ili slika čiji je autor Vincent van Gogh?

[Sasha]

Moderno doba nije donelo mnogo predmeta koji bi po svojoj lepoti i uzvišenosti mogli da stanu uz umetnička dela prošlosti. Ipak, automobil kao najvažniji izum, bio je i ostao najinteresantnije polje delovanja na kome mogu da se spoje ideje estetike i mehanike, a da pri tom stvore remek delo ravno geniju jednog Leonarda Da Vincia.

I pored, do sad, milionske produkcije vozila, samo se kod malog broja modela može prepoznati ovaj kvalitet. Nažalost, tendencija je da se kvalitet sve ređe i ređe sreće. Kako god, među brendovima koji u svojoj paleti modela imaju ili su imali i ovakve automobile, verovatno se na prvom mestu nalazi Bugatti. To je čuvena i skoro ezoterična francuska manufaktura vrhunskih automobila, koji fasciniraju u istoj meri kao autoportret poznatog slikara Alberta Durera.

Iako su u ovoj rubrici, uglavnom, prikazivani legendarni automobili iz poslednjih 50 godina, interesantno vreme automobilske ?antike? - period do Drugog svetskog rata je zapostavljen. Kako svrha ovih stranica nije samo da podseti nego i da edukuje i istraži, došao je red i na ovu čuvenu marku iz dalje prošlosti, čije ime se mora izgovarati s poštovanjem.

Priča o automobilima Bugatti mora biti i priča o jednom lucidnom i nadarenom čoveku, tvorcu i kreatoru, čije je ime Ettore Bugatti. Ipak, tokom relativno kratke istorije fabrike (1909-1947), proizvedeni su i neki sasvim prosečni automobili koji su brzo zaboravljeni, jer je plejada fantastičnih vozila koja su izlazila iz pogona u Molsheimu, brojna i večna. Među tako rasnim mašinama, prilično je teško izabrati neku koja bi najbolje ilustrovala duh i karakterističnost marke Bugatti. Međutim, model Atlantic iz 1937. godine je najbolja personifikacija stila, superiornog i neponovljivog dizajna, fantastične mehanike i neprocenljive individualnosti i šarma, po kojoj su ove sklupture na točkovima i poznate.

[Sasha]

Model Atlantic je stvoren u vreme najveće ekspanzije fabrike Bugatti, odnosno tokom tridesetih godina prošlog veka. U to vreme, Bugatti je bio apsolutno dominantan na trkama širom sveta, pogotovo sa modelom Type 35 i njegovim derivatima. Koliko su automobili karakteristično plave boje (koja se danas naziva Bugatti plava) bili suvereni pokazuje i to da su tokom 1930. godine, na raznim takmičenjima, preko 1000 puta prvi ugledali crno-belu zastavu na cilju! Sve je to doprinelo visokoj prodaji i popularnosti kod publike, koja je Bugatti smatrala za izuzetnu sportsku mašinu.

Godine 1929. Ettore Bugatti zadivljuje svet predstavljanjem modela Type 41 Royale, koji je svojim gigantskim dimenzijama i motorom od 13 litara zapremine, bukvalno, plašio posmatrače i potpuno potvrđivao maksimu svog tvorca koja glasi: ?Ništa nije dovoljno lepo, ništa nije dovoljno kvalitetno, ništa nije dovoljno snažno i ništa nije dovoljno skupo...?

U svakom slučaju, početkom tridesetih počinje razvijanje serije 57, odnosno modela Type 57, u čijem je stvaranju veliku ulogu imao Jean Bugatti, sin slavnog konstruktora. Reč je o superiornoj seriji automobila kod kojih se mogu videti mnoga tehnička rešenja sa trkačkih modela, kao i luksuzni finiš karakterističan za ovu marku. Bugatti je, a to se često može sresti kod raznih modela iz ovog perioda, nudio svojim kupcima nekoliko oblika karoserije, tako da postoje kupei, limuzine i kabrioleti raznih dizajnerskih kuća koji se dosta razlikuju po izgledu. Ipak, jedna stvar im je morala biti ista, a to je karakteristični hladnjak u obliku potkovice, jedinstven za sve automobile marke Bugatti.

Bugatti Atlantic je najlepši i najčuveniji izdanak ove serije, stvoren kao dizajnerski, ali i tehnički, eksperiment koji je u potpunosti uspeo. Naime, reč je o modelu koji je u svoje vreme predstavljao apsolutni vrhunac na polju luksuznih sportskih kupea, koji niko od konkurencije nije uspeo da dostigne. Dizajn, po kome je i najviše poznat, bio je delo fabričkih dizajnera, a značajan doprinos dao je i Jean Bugatti. Zanimljivo je da su se svi tokom rada samo vodili željom da naprave najlepši automobil na svetu. Iluzorno je govoriti koliko su u tome uspeli, jer je osećaj za lepo individualna stvar, ali recimo da su došli veoma, veoma blizu tom idealu...

Oblik kabine, dvostruki prozori, duga hauba i karakterističan prednji deo su zapanjili tadašnju automobilsku javnost, jer se takva dizajnerska rešenja do tada nikad nisu srela, dok su detalji kao ?peraje? na zadnjem delu i otvori za ventilaciju na krovu podsećali na rešenja iz avionske industrije. U unutrašnjosti su se nalazila kožna sedišta, a kontrolna tabla je obilovala raznim kontrolnim satovima čiji je broj imponovao vozaču. Kupci su mogli da dobiju kontrolnu tablu obloženu sedefom, a sve prekidače napravljene od plemenitih metala, što samo pokazuje do kojih se ekstrema išlo.

[Sasha]

Ispod duge, najčešće plave, haube sa bočnim prorezima, ležao je redni osmocilindarski motor, zapremine 3257 ccm. Kao i kod svih pravih automobila Bugatti, motorski prostor je obložen brušenim metalom, tako da je i ovaj sklop imao artistički dodir. Snaga je zavisila od verzije i T 57 S Atlantic je imao 170 KS, dok je T 57 SC Atlantic imao ravno 200 KS. Razliku je pravio mehanički kompresor po Roots principu, po kome SC verzija ima i ime (SC - supercharger). Sam agregat je predstavljao mehaničko remek delo Ettorea i Jeana i njegovo poreklo je direktno trkačko. Naime, reč je o poslednjoj evoluciji takmičarskog motora, sa kraja dvadesetih, koji se, u izmenjenom izdanju, mogao naći i avionima, dvokrilcima iz tog perioda. Zbog svega toga on se odlikuje vrlo naprednim rešenjima koja su za to vreme unikatna. Ono što je najinteresantnije su dve bregaste osovine u glavi i suvi karter, pravi trkački detalj. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog menjača sa dvostrukim kvačilom.

U vreme kada se i 80 km/h smatralo vratolomnom brzinom, Bugatti Atlantic je mogao da dostigne 200 km/h, i to bez teškoća i opterećenja mašine, što ga je dugo držalo na mestu jednog od najbržih sportskih automobila na svetu.

Ubrzanje od 0 do 100 km/h je ostvarivano za oko 12 sekundi, što je i danas rezultat vredan poštovanja, a da bi se vozilo sigurno zaustavilo, brinula su četiri velika aluminijumska doboša koja su se videla kroz žičane točkove.

Produkcija modela Atlantic je trajala samo dve godine i to u periodu od 1937. do 1939. godine, kada je napravljeno tačno 40 komada. Razlog ovako malom broju napravljenih automobila su: visoki standardi ručnog rada prilikom izrade, veoma visoka cena, sama specifičnost i superiornost modela tako da se malo koji vozač osećao dovoljno sposobnim da ovaj automobil vozi kao što i zaslužuje. Fabrička cena Atlantica iz 1938. godine je iznosila oko 20.000 funti, što je ekvivalent današnjih milion i dvesta hiljada evra. Osim toga, u tih 40 komada se ubrajaju i par kabrioleta kao i nekoliko kupea sa nešto modifikovanom kabinom, a ne postoje dva identična automobila i svaki se razlikuje bar u detaljima karakterističnim za naručioca.

Nažalost, Bugatti Type 57 S i SC Atlantic nikad nije imao pravu priliku da, u potpunosti zaživi kao sportski kupe najviše klase. Drugi svetski rat, koji je sledio, prekinuo je tradiciju i ugasio ovu fabriku. Kada se rat završio, Atlantic je već bio zastareo mada i dalje nesumnjivo brz. Ipak, aura nesvakidašnjeg automobila, vrhunske izrade, neprikosnovenog stila i šarma stalno ga je pratila i odmah je prihvaćen i tretiran kao istinsko remek-delo automobilizma, što i jeste.

Stoga su preživeli modeli Atlantic izuzetno cenjeni i praktično mistifikovani u svetu starovremenskih vozila.

Mnogi smatraju da je primerenije da budu izloženi u galerijama ili muzejima umetnosti gde bi ravnopravno delili prostor sa ostalim priznatim umetninama, nego da budu čuvani u garažama malobrojnih i ekstremno bogatih kolekcionara.

Po skromnom mišljenju autora, prvenstveno ih treba voziti jer je davno pokojni Ettore Bugatti pravio automobile da se voze i to brzo, a sigurno ne bi želeo da vidi kako njegove najbolje kreacije nepomično stoje, bez obzira na okruženje.

Na kraju, postavlja se pitanje cene jednog Bugatti Atlantica. Recimo samo da košta koliko i poznata skulptura Davida koju je izradio Michelangelo Buonarroti. Dakle, neprocenljiv je...

[Sasha]

[Sasha]

Bugatti Type 57 Atalante roll-back coupe

Sve do 1934. godine za svaku vrstu karoserije je postojao Bugattijev model sa drugačijim imenom. Tako je Ettore Bugatti u cilju smanjivanja troškova odlučio dizajnirati jednu šasiju koja će biti u ponudi sa različitim vrstama karoserije.
većina tih karoserijskih verzija je dizajnirana i konstrusiana u pogonima Bugattija, a na čelu novog dizajnerskog tima koji je bio zadužen za nove modele je bio sin Ettorea, Jean Bugatti. On je imao samo 23 godine kada je 1932. godine započet projekat Type 57.


Prestižni i astronomski skupi modeli poput Type 41 Royalea ili Typea 50 su zabilježili veoma loše prodajne rezultate. Sa tom činjenicom na umu Jean Bugatti je za Type 57 dizajnirao mnogo manji agregat u odnosu na onaj koji se ugrađivao u Type 50.
Novi, prototipni, motor je imao zapreminu od 2.8 litra što je skoro 50% manje od pomenutog prethodnika. Serijski motor je ipak imao zapreminu od skoro 3.3 litra, te je obezbjeđivao 135 KS. Ovakva pogonska jedinica mu je obezbjeđivala vrhunske performanse za to vrijeme,te je tako Atalante bio u stanju razviti i 150 km/h.


Pri predstavljanju modela Type 57 bile su u opticaju četiri karoserijske verzije. Tri verzije su nazvane po planinskim vrhovima u Alpima. Tako je četverosjed sa dvoja vrata nosio ime Ventoux, karoserija sa četvero vrata je imala ime Galibier, dok je dvovratni kabriolet nosio ime Stelvio.
Za razliku od drugih karoserija, Stelvio karoseriju je dizajnirao i konstruisao Francuz Gangloff.


Četvrta karoserijska verzija je nosila ime Atalante, a radilo se o atraktivnom coupeu sa dva sjedišta. Atalante je bio, pored izgledom, najeksluzivniji Type 57, a koštao je skoro duplo više od najjeftinije verzije.
Dodatna oznaka Roll-Back označava modele opremljene krovom koji se može kliznuti u prtljažnik obezbjeđujući vožnju sa vjetrom u kosi. Ovakvi modeli su bili i jesu prava rijetkost, a i daje nam do znanja da je ideja CoupeCabrio mnogo starija od Peugeota 206 CC ili Mercedesovog SLK.

[Sasha]

Malo je reci umetnicko delo.......

[Sasha]

Bugatti Royale


Bugatti Royale Napoleon coupé je jedan od najlepših i najneobičnijih ikad napravljenih automobila. Po mišljenju mnogih to je i najlepši model prikazan na izložbi. Ujedno, to je i najskuplji automobil koji je ikada izašao iz Bugatti-jeve ¨ergele¨. Ettore Bugatti je 1920. godine odlučio da napravi najekstravagantniji automobil na svetu. Model je nosio oznaku T41. Vozilo je dugačko preko sedam metara, međuosovinsko rastojanje iznosi 4.57 m, dok je težina vozila oko 3 tone, zbog čega je opremljeno kamionskim gumama. U njega je bio ugrađen osmocilindrični motor zapremine 12.726 l koji je razvijao 300 KS. Ovaj ogromni automobil dostizao je brzinu od 200 km/h. Najluksuzniji model T41 bilo je namenjen ¨krunisanim glavama¨ pa je dobio oznaku ¨Royale¨. I pored izuzetnog dizajna i za ono doba dobrih tehničkih karakteristika, model nije postigao planirani uspeh na tržištu. Šta više, ni jedna krunisana glava nije se vozila u njemu. Ukupno je proizvedeno šest sličnih vozila, a prodato je samo tri. Na kraju je Ettore Bugatti odlučio da motor iz ovoga automobila koristi kao lokomotivski.


Prvi prototip ovog modela T41 proizveden je 1926. godine i njegova šasija nosila je broj 41100. Prvobitna karoserija je pruzeta od firme Packard Torpedo. Ova karoserija je kasnije modifikovana u karoseriu sa dvoja vrata, a potom i u karoseriju sa četvoro vrata. Prototip je 1929. godine učestvovovao na jednoj trci, ali je vozač doživeo nesreću i vozilo je potpuno uništeno. Posle ove nesreće Ettore-ov sin Jean je rekonstruisao šasiju i na nju smestio karoseriju novog coupé-a. Kao rezultat nastalo je vozilo izuzetne lepote. Ovaj primerek je dobio naziv Bugatti Royale Napoleon coupé i ostao je vlasništvo porodice Bugatti sve dok ga Fritz Schlumpf 1958. godine nije otkupio za svoju kolekciju. Interesantno je da je vozilo koje se nalazi u muzeju bilo ozbiljno oštećeno u nesreći koju je Ettore Bugatti doživeo u njemu, jer je umoran zaspao za volanom. 1964. godine braća Schlumpf su otkupila još jedan Bugatti T41, sa šasijom broj 41131. Ovo vozilo je sedan i bilo je naprevljeno 1933. godine za Engleza Cuthbert-a Foster-a. Drugi primerak Bugatti Royale koji se nalazi u zbirci proizveden je 1932. godine za industrijalca Armand-a Eseders-a. Njega je takođe konstruisao Jean Bugatti. To je veličanstven roadster i po mišljenju mnogih najlepši automobil u zbirci. Interesantno je da na ovom vozilu na izričit zahtev naručioca nisu ugrađeni farovi. Vlasnik je nameravao da ga vozi samo danju. Neposredno pred drugi svetski rat vozilo je vraćeno u Bugatti-jevu agenciju i rekonstruisano u coupé. Ipak, rekonstrukcija nije značajno izmenila originalni dizajn. Zato su restauratori muzeja odlučili da vozilo rekonstruišu prema originalnom modelu. Za to su im na raspolaganju stajali originalni delovi i dokumentacija.

[Sasha]

Bugatti type 57 coupé Ventoux (1932)

[Sasha]