MUSCLE CARS

[Sasha]

Tokom šezdesetih i malog dela sedamdesetih godina prošlog veka, proizvođači iz Detroita, iskoristili su američku glad za performansama i predstavili klasu ?besmrtnih automobila? koji su bili stvoreni ne samo da prevezu putnike iz tačke A u tačku B, nego da to urade brzo i da izgledaju dobro.

Priča počinje još ranih pedesetih godina kada se zapaža masovna dorada, prilično dosadnih, standardnih modela. Tako tjunirana vozila, korišćena su uglavnom za ilegalne dreg-trke (trke ubrzanja na 400 metara). U praksi je to bilo uglavnom opasno jurenje od semafora do semafora. Sve do 1957. godine, proizvođači nisu obraćali pažnju na ovo tržište i te godine Chrysler stvara modernu mitologiju sa modelom 300 C, u ono vreme najjači američki serijski automobil. Važna stvar oko ovog modela je i Hemi motor od 331 k.i. (5,4 l) koji je razvijao 350 KS, a laganom preradom, snaga se mogla povećati i na 600-700 ?konja?! Hemi motori su tipično američka izmišljotina i predstavljaju motore sa hemisferičnim (poluloptastim) komorama u glavi agregata. Time se dobija mnogo veća snaga i obrtni moment nego kod klasičnih motora, ali se malo smanjuje vek upotrebe. Ovi agregati se mogu smatrati jednim od zaštitnih znakova Muscle Cars ere. Ipak, zbog visoke cene, Chrysler 300 C nije bio dostupan širem krugu ljudi, a danas predstavlja vrednu klasiku. Početkom šezdesetih predstavljena su i dva izuzetna sportska automobila, Chevrolett Corvette StingRay i Shelby Cobra koji su samo rasplamsali strast za brzinom, ali nikako za šire tržište. Ideja da se ponudi izuzetno performantan automobil, a po prihvatljivoj ceni za široke narodne mase, dovela je Pontiac do predstavljanja prvog pravog muscle automobila, modela GTO, 1964. godine. Na ovom prvencu se jasno vide i osnove razmišljanja po kojima su svi kasniji muscle automobili razvijani, a to su jeftina velikoserijska mehanika, dopadljiva kupe ili kabrio karoserija, mnogo interesantne dodatne opreme i mnogo ili što više ?konja?. Ovakve automobile Amerika je oduševljeno dočekala, stvorivši im večan nadimak ?Muscle Cars? (muscle - mišić, nabildovani automobili) i potpuno novu urbanu sub-kulturu koja ih je pratila.

Tokom perioda najveće popularnosti nije postojao semafor u zemlji ispod kog nisu bili tragovi spaljenih guma. Sa druge strane, moraju se spomenuti i negativni aspekti ovih vozila. Prvo, zbog jeftine mehanike, zadnje osovine su uvek bile klasične, krute, što nije moglo dobro da utiče na stabilnost. Osim toga, rani modeli su često imali doboš kočnice, a tek kasnije i diskove i to samo na prednjoj osovini. Bezbednost je bila na minimumu, jer neki modeli nisu imali čak ni sigurnosne pojaseve. Sve to u kombinaciji sa najčešće mladim, neiskusnim vozačem, rezultovalo je mnogim nesrećama.

Bez obzira na sve, Amerika je tonula u oktansko ludilo i ulične trke su postale najvažnija stvar. Iako su muscle automobili, zbog velike snage i zapremine bili neverovatni potrošači, 5 centi za galon benzina je bila prihvatljiva cena. Ako bi jedna godina mogla da perfektno opiše muscle pokret to bi sigurno bila 1970, jer nikada pre ili posle nije toliko automobila bilo u ponudi, ali se tada vide i prvi preteći znaci. Naime, već sledeće godine restriktivni zakoni o emisiji štetnih gasova pogađaju ovo tržište, osiguravajuće kompanije podižu premije za osiguranje, naftna kriza je na pomolu, a prodaja popušta. Sledećih par godina ovi modeli bivaju ugašeni od strane svojih kompanija, i nestaju kao dinosaurusi, jer bi nekada snažne, ponosne mašine kojima je opljačkana snaga i izgled uništen sigurnosnim dodacima, delovale više nego tužno. Ipak, neki od njih preživljavaju, kao Pontiac Firebird, ali nikada više neće sijati takvim sjajem. Godine koje su sledile donele su još pokoji muscle automobil, ipak neuporediv sa prethodnicima, a primer modernog muscle razmišljanja, bio bi sigurno Dodge Viper, u najboljoj tradiciji predaka iz svoje kuće. Ovaj tekst je zamišljen i kao predstavljanje nekih od najboljih primeraka ove klase koji i danas, za neke, predstavljaju ideal brzine i snage.

[Sasha]

Pontiac GTO
Kao što je već rečeno, prvi pravi Muscle Car predstavljen sredinom 1964. godine. U osnovi to je bio modernizovani Pontiac Tempest sa jačim motorima i boljom opremom. Kada se pojavio na tržištu, u startu je postavio rekord za sve nove modele, sa prodajom od preko 30.000 komada u prva tri meseca. U početku je ponuđen jedan motor od 390 k.i. (6,4 litara) i dve varijante snage od 335 i 360 KS. Kasnije ponuđeni motori su 400 i 440 k.i. snage od 380 i 410 KS.

Godine 1967. predstavljen je prvi redizajn, a 1969. čuvena specijalna verzija nazvana ?The Judge? (sudija) koja je imala nešto veću snagu, bolju opremu i kao interesantan detalj, obrtomer montiran na haubi. Ovaj model se gasi 1973. godine, posle katastrofalno loše tržišne godine. Po najnovijim informacijama Pontiac se priprema da predstavi reinkarnaciju ovog modela, 2005. godine.

[Sasha]

Dodge Charger
Klasa modela stvorena da ?jurca i pali gume? po ulicama i stazama, a da pri tom bude krajnje nesigurna, totalno neekonomična i ekološki katastrofalna, savremenom poznavaocu može delovati potpuno nestvarno.

Međutim, još nestvarnija je njihova enormna popularnost, koja s godinama samo raste, zahvaljujući neprolaznom šarmu, performansama i snazi zbog čega su i danas u samom vrhu, kao i kvalitetu, koji se najbolje vidi na preživelim modelima. Iako je o ovim automobilima već pisano u ovoj rubrici, jedan od najjačih i najtipičnijih modela je ostao potpuno zaboravljen. Reč je o beskompromisnom modelu Dodge Charger.

Početkom šezdesetih godina američku automobilsku industriju zahvata talas modernizacije koji se ogleda u sve superiornijim dizajnerskim formama, višem stepenu komfora i što je najvažnije, u sve snažnijim i snažnijim agregatima. Fabrika Dodge je u to vreme bila tipična američka kompanija koja je imala širok dijapazon modela. Uglavnom su to bili derivati Chryslera ili Plymoutha, koji su se solidno prodavali mada nisu bili preterano interesantni. Ipak na polju vrlo interesantnih drag trka (trke ubrzanja), tipičnih za SAD, Dodge je bio kralj.

Model Coronet, kupe srednje klase, specijalno modifikovan uz pomoć čuvenog hemi motora Chryslera bio je nepobediv. Jedini konkurent koji je mogao da priđe rezultatima Coroneta bio je Plymouth Fury. Reč je o modelima iz, praktično, iste kuće sa skoro identičnom tehnikom.

Videvši koliki uticaj na tržište imaju sportski uspesi, u Dodgeu su se odlučili da polako počnu sa predstavljanjem sve snažnijih modela koji bi pomogli promeni imidža brenda. Coronet sa hemi motorom i skoro 450 KS, iako brz kao vetar, nije bio dovoljno efektan na tržištu. Sredina šezdesetih bila je pravo vreme za predstavljanje takvog modela, jer je tržište, zagolicano pojavom Pontiaca GTO i Oldsmobila Cutless 442, bilo veoma gladno za performansama.

Stoga su se inženjeri i dizajneri Dodgea bacili na posao i u kratkom roku uspeli da stvore nekoliko veoma zanimljivih prototipova. Novi model, nazvan Charger, je oficijelno predstavljen 1966. godine i bio je još jedan u nizu pozitivnih šokova koje je američka, ali i svetska javnost doživela šezdesetih godina.

[Sasha]

Reč je bila o dizajnerski veoma modernom fastback kupeu, ogromnih dimenzija, koji je imao duple sakrivene farove i zadnja svetla duž cele širine vozila. U enterijeru su bila primenjena neka neobična rešenja, kao što je centralna konzola koja se protezala sve do zadnjih sedišta, tako da su postojala četiri posebna mesta za sedenje. Osim toga, već ogroman prtljažnik se mogao povećati obaranjem zadnjih sedišta, zbog čega je dobijeno na prostoru, tako da je ovaj model postao iznenađujuće praktičan.

Tehnička rešenja su pratila frapantan izgled Chargera. Ispod haube su se mogla naći četiri agregata zapremine 318 ki (5,1 litar i 230 KS), 361 ki (5,9 l i 265 KS), 383 ki (6,2 l i 325) i monstruozni 426 hemi motor (7,0 litara i 425 KS). Svi motori, osim najslabijeg, isporučivani su serijski sa četvorostepenim manuelnim menjačem, dok je Torqueflite automatska transmisija bila dostupna samo u izmenjenom obliku gde su brzine menjane pri samom maksimumu obrtaja od 5500 u minuti. Lista dodatne opreme je bila duga, a pored fabričkih modifikacija na ogibljenju mogao se dobiti i slip diferencijal za malo ozbiljnije ulične trkače.

Iako je cena bila nešto viša u odnosu na druge modele Dodgea (3.125 dolara osnovna verzija), prodaja je zadovoljavajuće krenula. Ubedljivo najskuplja je bila verzija sa hemi motorom koja je kupcima nudila i najbolje performanse, odnosno ubrzanje od 0 do 100 km/h za rekordnih 5,4 sekunde. Od svih 37.344 Chargera proizvedena tokom 1966. godine, samo je 468 imalo hemi motor.

Sledeće godine, Charger se samo minimalno promenio i najveća novost te sezone bila je dostupnost drugog legendarnog mopar motora, agregata od 440 ki (7,2 litra i 375 KS). S druge strane, karakterističan enterijer sa neobičnom centralnom konzolom je bio promenjen pa je zbog svega toga prodaja bila samo 15.788 komada od kojih je 118 imalo hemi motor.

Da bi povratio kupce, Dodge 1968. godine predstavlja drugu generaciju Chargera. Tehnički je bio isti, ali izgledom jedan od najlepših i najvećih Muscle Cars kupea. Dizajnerski detalji kao što su sakrivena svetla ostali su isti, ali je ceo oblik bio novi. Tržište je odlično reagovalo i pored nešto veće osnovne cene. Osim toga, predstavljena je i čuvena verzija R/T (Road and Track) koja je standardno imala 440 motor, dok je hemi agregat koštao oko 700 dolara više, a javna tajna bila je njegova snaga koja je sasvim sigurno bila bliža 500 KS nego 425 KS. Te godine počinju i ozbiljniji trkački uspesi, ali i dalje Charger ne uspeva da stigne Ford i Mercury na NASCAR stazama.

[Sasha]

Naredne godine, pored minimalnih dizajnerskih promena (vertikalno podeljena prednja maska i nešto drugačija zadnja svetla), Dodge se ovim modelom sve više okreće takmičenjima i afirmaciji na stazi koja mu je nedostajala. Kroz dim spaljenih guma i mnoge dobijene opklade na semaforima, ulična reputacija bila mu je već zagarantovana. Stoga je predstavljen model Charger 500 koji je imao otkrivena svetla i nešto drugačiju liniju krova, danak aerodinamici pri velikim brzinama, a bio je napravljen u samo 500 primeraka. Ipak, ni ovaj model nije uspeo da ostavi zapaženiji uspeh na takmičenjima. Dodge se nije predavao i polovinom 1969. godine izbacuje radikalan model Charger Daytona. Ovaj automobil koji je za osnovu koristio verziju R/T imao je aerodinamičke dodatke na prednjem delu vozila i ogromno krilo na zadnjem delu.

Ceo automobil je bio lišen nepotrebnog luksuza, a serijska verzija se komotno sa ulice mogla izvesti na stazu. Posle 503 proizvedena primerka Charger Daytona je dobio homologaciju, a Dodge dugo očekivane uspehe u NASCAR-u. Ostalo je zabeleženo da je ovaj model prvi američki serijski automobil koji je probio granicu od 200 milja na sat (320 km/h).

Godina 1970. je bila neprikosnoveni zenit Muscle Cars kulture i posle ove sjajne godine, celokupan segment počinje polako da popušta u prodaji, a ovaj pad potpomognut je dolazećom naftnom krizom, visokim osiguravajućim premijama i sigurnosnim propisima. Za tu godinu, Charger je bio diskretno dizajnerski promenjen. Modifikacije su se sastojale u novoj prednjoj maski, puno hroma i zadnjih svetala, koja su kao pre četiri godine ponovo bila duž celog automobila. Mehanika se nije menjala kao ni izbor motora. Specijalna verzija Charger Daytona bila je ugašena, ali je model 500 ostao kao osnova za trkače.

Ipak, negativan trend se nastavio i kao odgovor na slabiju prodaju, 1971. godine predstavljena je i treća, finalna generacija ovog modela. Potpuno novi dizajn karoserije kao i enterijera trebao je da popravi situaciju. Delimično je u tome i uspeo i tokom te godine prodaja je skočila zahvaljujući popustima prilikom kupovine kao i još jednoj verziji - Super Bee, koja je kao i R/T bila orjentisana ka performansama. Linija agregata se nije menjala, ali su svi motori te godine bili slabiji u proseku za 10 KS, a za jače verzije bio je dostupan hurst manuelni menjač. Ova godina je karakteristična još i po tome što je to poslednja sezona za legendarni hemi i to u celoj Chrysler grupaciji. Ipak, kraj se polako nazirao, a s obzirom na postepeno gašenje i nestajanje klase Muscle automobila, Dodge je odlučio da Charger usmeri ka više luksuznom tržištu.

Naredne godine dizajn je ostao isti, ali su svi motori bili mnogo slabiji, čak je i redni šestak ubačen u ponudu. Godine 1973. videlo se da se Charger ?smirio? i od nekada neukrotive zveri postao kućni ljubimac. Verzije kao što su R/T ili Super Bee, više nisu postojale, a ako bi kupac naručio neki od V8 agregata po želji, mogao je da dobije par estetskih dodataka koji su podsećali na performansni pedigre. Prodaja je i pored početnog ohrabrenja, polako popuštala i sledeće 1974. godine dolazi kraj. Te poslednje sezone, ovaj legendarni model se pojavljuje u skoro nepromenjenom izdanju. Za razliku od ostalih Muscle automobila, koji su u potpunosti izgubili svoju snagu, najjači Charger (440 V8) ima 275 KS merenih po Net principu pa su na ulici i dalje zasluživali poštovanje. Nažalost, to nije bilo dovoljno i posle ove godine model se preselio u istoriju.

[Sasha]

Dodge Charger je jedan od najpoznatijih i najprodavanijih full-size Muscle automobila. Do danas je postao poznat po svojim ogromnim dimenzijama od preko pet metara dužine i skoro dva metra širine. Kao takav nikome nije izgledao kao rasni sportski automobil kakav je bio. Sve nedoumice oko sposobnosti ovog modela nestajale su kada bi se ?šutnula? papučica gasa i kada bi se Charger od ?ogromnog slona pretvorio u brzog tigra?. Zahvaljujući masovnoj proizvodnji veliki broj tih modela je i dalje na putevima širom sveta, a po urbanim legendama bilo ih je i kod nas.

U svesti ljubitelja klasičnih automobila najcenjenije su prve dve generacije i specijalne verzije, pogotovo sa hemi motorom. U tom slučaju, dostižu visoke cene, a obični modeli su relativno jeftini za nabavku. Osim toga, posedovanje Chargera ne bi trebalo da predstavlja problem (osim, količine goriva koju ?popiju?), jer je firma koja isporučuje rezervne delove za sva vozila Chrysler grupacije, Mopar (Motor parts), jedna od najjačih u svetu.

Ukoliko imate afiniteta prema automobilima koji pri svakom ubrzanju naprave crn trag paljenja guma, dugačak 100 metara, automobilima koji proizvode zvuk, bolje reći grmljavinu od koje se trese posuđe u kuhinji i koji u unutrašnjosti imaju prostora koliko i trosoban stan, onda je Charger pravi model za vas. Doduše, tokom sat vremena prave vožnje potrošiće onoliko benzina kolika je i vaša mesečna plata i moraćete da imate garažu sa više kvadrata nego vaš dom, ali to su već manje važne stvari...

[Sasha]

[Sasha]

Dodge Challenger
Dodge Challenger je bio konkurent Chryslera na pony car tržištu na kom su vladali Ford Mustang i Chevrolet Camaro. Iako se pojavio mnogo kasnije, 1970. godine, uspeo je da stekne zavidnu reputaciju kako na ulici tako i na stazi. Pre svega zahvaljujući manjim dimenzijama, boljoj konstrukciji i opremi. Motori su bili isti kao i kod većeg brata, Chargera, od 156 do 450 KS koji su u ovom automobilu neverovatno došli do izražaja. Za ovaj model fabrika je nudila i opciju biranja odnosa u diferecijalu, što je performanse podiglo do krajnjih granica.

[Sasha]

Plymouth Roadrunner
Plymouth Roadrunner (ptica trkačica) je predstavljen 1966. godine i bio je stvoren na bazi modela Belvedere. Zamisao je bila da se ponudi što jeftiniji i snažniji muscle automobil da bi se još više animirali mladi kupci. Zbog toga je Roadrunner posedovao minimalan luksuz, a samim tim i malu težinu. U kombinaciji sa motorima od 335 do 450 KS (korporacijski Hemi) ovaj model je bio potencijalni pobednik na svakoj uličnoj trci. Specijalna verzija nazvana Superbird, slična Dodge Charger Daytoni bila je napravljena za kružne trke gde su se ova dva modela najviše i borila.

[Sasha]

Plymouth Barracuda
Predstavljen dve nedelje pre Ford Mustanga, Barracuda je prvi pony car. Tokom šezdesetih se nalazi u senci drugih modela, mada konstantno nudi visoke performanse, veliku paletu motora i opreme. Preporod dolazi 1970. godine sa redizajnom, ekskluzivnom opremom i modifikovanim donjim postrojem, što ovaj auto čini, u tom trenutku, najboljim muscle automobilom na tržištu. Motori su poznati, od 190 KS do 460 KS u Hemi verziji koja se žargonski zvala Hemi?Cuda. Danas, ovo je jedan od najomiljenijih, najskupljih i najtraženijih muscle cars.

[Sasha]

Chevrolet Camaro
Prvi Camaro ugledao je svetlost dana krajem 1966. godine kao najopasniji konkurent, tada, svemoćnom Mustangu. Od početka odlikovala ga je raznovrsnost motora i opcija. U ponudi je bilo čak osam motora snage od 180 do 427 KS u najjačoj verziji. Najbolji i najbrži modeli su nosili oznake RS i SS (rally sport i super sport) i Z-28. Godine 1970. dolazi do redizajna koji se u osnovi neće menjati sve do kraja sedamdesetih godina, a ovaj automobil je jedan od retkih muscle automobila koji su preživeli sedamdesete i ostali na tržištu sve do sad.

[Sasha]

Danas su Muscle Cars veoma jeftina i interesantna klasika. Cene se kreću od 5.000 za manje poznate modele do 25-30.000 evra za prepoznatljive vrednosti. Zbog konvencionalne tehnike, kvalitet se podrazumeva, a zbog velikih zapremina i ?nehumana? potrošnja. Ali, po iskustvu autora ovih redova, osećaj koji ovi automobili pružaju ne može se dovoljno platiti, pogotovo kada se doživi 420 konjskih snaga koje tako ubrzavaju automobil da je prednji kraj u vazduhu, dok plavi plamen izlazi iz auspuha. Putnici su izbezumljeni, a trag ?paljenja guma? je dugačak sto metara...


Oldsmobile 442 1969. jedan od jakih, ali manje poznatih muscle cars

[Sasha]

SHELBY Cobra
U svetu klasičnih sportskih automobila, posebno onih sa trkačkim pedigreom, Shelby Cobra predstavlja slavno ime. Od svog debija, ranih šezdesetih godina, postalo je jasno da na trkačkoj sceni više ništa neće biti isto. Konkurenti kao što su Ferarri, Maserati i Jaguar, te mnogobrojni entuzijasti bili su zapanjeni svaki put kada bi Cobra prva ugledala crno-belu zastavu na cilju...

[Sasha]

Čovek koji je stvorio ovaj izuzetni automobil je Caroll Shelby. Rođen 1923. godine, Shelby je prva trkačka iskustva stekao ranih četrdesetih, vozeći amaterske drag-trke na napuštenim aerodromima. Godine 1952. prelazi u SCCA šampionat i postaje profesionalni vozač.

Snažna reputacija koju je stekao sa nekoliko izuzetnih pobeda, privlači pažnju Johna Wyera, trkačkog direktora u Aston Martinu, koji poziva Shelbya da bude suvozač u trkačkom modelu DB 3 na trci Sebring na Floridi. U aprilu 1954. godine prelazi u Evropu i sa specijalnom DBR 3 verzijom završava svaku trku na visokim pozicijama. Kasnije te godine, Shelby učestvuje na čuvenoj i izuzetno opasnoj trci, Carrera Pan-Americana, koja se vozi kroz pustinje Meksika. Prevrnuvši svoj Austin-Healy četiri puta, doživljava težak udes i u uslovima nedovoljne organizacije takmičenja, biva proglašen nestalim. Preživljava zahvaljujući lokalnim stanovnicima koji su mu pružili prvu pomoć.

Sledeće godine posle oporavka, seda u kokpit automobila Ferarri Testarosa sa kojim nastavlja da pobeđuje kako u Americi, tako i u Evropi. Godine 1957. godine takmičio se sa automobilom Maserati V8 osvaja prvo mesto na prestižnom takmičenju 100 milja Riverside.

Krunu njegove sportske karijere predstavlja pobeda na, verovatno, najvećoj trci svih vremena, 24 časa Le Mana, koju je ostvario sa modelom Aston Martin DBR 1/300, juna 1959. godine. Svojim povratkom u Ameriku, Shelby stiče status, žive legende, koji i danas poseduje, kao vozač koji je vrhunski uspešan sa obe strane okeana. Međutim, sledeće 1960. šokira svet, svojom izjavom o odlasku iz profesinalnog automobilskog sporta. Naime, iako na vrhuncu karijere, srčani problemi su ga prisilili na povlačenje.

Preselivši se u južnu Kaliforniju, osniva "Shelby School of high performance driving" jednu od prvih svetskih škola sportske vožnje. Snaga imena i veliki sportski uspesi koji su bili iza njega, privlače brojnu klijentelu, što mu donosi finansijsku dobit i rađa ideju o projektu sportskog automobila pod sopstvenim imenom.

[Sasha]

Da bi se ta ideja realizovala bilo je potrebno mnogo novca, koji Shelby nije imao. Ipak, zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, krajem 1961. godine, počinje stvaranje Cobre. Naime, britanska fabrika AC Cars iz Dittona, jedna od najstarijih engleskih auto-manufaktura, ostala je bez šestocilindarskih motora za model Ace. Saznavši za ovu situaciju, Shelby kontakira rukovodstvo fabrike u vezi dalje, zajedničke proizvodnje ovog modela, ali sa moćnim američkim V8 motorima. Dogovor je bio da AC isporučuje aluminijumske karoserije u Kaliforniju, gde će se u novoosnovanjoj firmi Shelby American, montirati motori, menjači i vršiti završna obrada vozila. Da bi obezbedio adekvatan pogon, Shelby se obraća firmi Chevrolet, ali ne nailazi na razumevanje.

Zahvaljujući svojim poznanstvima sa vodećim ljudima Forda, uspeva da obezbedi V8 agregat od 260 ki (4,3 litara i 170 KS ) koji je bio poznat kao kvalitetan motor iz opšte ponude Forda. U to vreme, Ford je imao interes u promovisanju svojih sportskih uspeha i ti motori su ustupljeni Shelbyu uz minimalnu nadoknadu i pod uslovom da na svakoj Cobri stoji "powered by Ford". Po priči, ime Cobra se Shelbyu javilo u snu i bez obzira na poreklo to je i dalje jedna od najpoznatijih oznaka performansi u auto svetu.

U aprilu 1962 godine, prvi prototip, pod oznakom CSX 2000 je bio završen. Opremljen V8 motorom od 260 ki i četvorostepenim menjačem, automobil je bio veoma brz. U privatnom testiranju protiv Corvette 327 koja je tada bila reper za performanse, ovako grubo finiširana Cobra je bila bolja u svim aspektima. Prilikom prvih oficijelnih test vožnji, specijalizovani novinari su bili oduševljeni sa automobilom i njegovim performansama. Ovaj britansko-američki hibrid je bio prvi automobil koji je objedinio izgled, odlično držanje na putu karakteristično za evropske automobile i brutalnu snagu rezervisanu za američke trkače. Zbog finansiskih poteškoća proizvodnja je tekla sporo, a Shelby je insistirao na aktivnom učestvovanju na takmičenjima, važnim za promociju novog automobila.

Da bi se Cobra registrovala kao sporsko vozilo za najveća takmičenja morala je da ima oficijelnu homologaciju. Po propozicijama FIA-e, potrebno je bar 100 proizvedenih komada da bi automobil bio zaveden u klasi GT, iznad 2 litre. U tom trenutku, Shelby American je proizveo oko 20 automobila, ali je potrebna dokumentacija dobijena zahvaljujući dovitljivosti proizvođača. Naime, svi automobili farbani više puta u različite boje da bi se stekao utisak da je više Cobri na putevima nego što realno jeste.

Sve rane Cobre, proizvedene tokom 1962. i početka 1963. bile su opremljene 260 V8 motorom. Sredinom 1963. godine počinje ugradnja čuvenog 289 motora, koji je u Cobri imao 271 KS iz 4,8 litara zapremine i dostizao 247 km/h, što je u ono vreme bila ogromna brzina. Izuzetno visoka cena automobila od 5.995 dolara bila uslovljena ručnim radom i željama naručioca. Tako je relativno mali broj Cobri korišćen kao drumsko vozilo, dok se većina dokazivala na stazi.