Nas drugar Dragan Sibalic u Japanu sa bajsom

[b_samardzic]

Dragan Sibalic je decko iz Kraljeva koji je pre vise od 6 meseci krenuo biciklom do tokija. Prenosim jednu njegovu poruku iz japana.



Evo nekih slika i od danas... A interesantno je bilo pri prolasku jednog tunela od 1136 m, a nema biciklističku stazu. Čujem iza mene kamion, stanem da me pretekne međutim i vozač stade, izađe iz kamiona i pokazuje mi da nastavim dalje a on će ići iza mene... I tako je išao iza mene svo vreme polagano dok nisam izašao iz tunela pa me je tek onda pretekao... A iza njega je bila ogromna kolona eto zahvaljujući meni međutim niko niti je ijednom svirnuo niti negodovao...

[b_samardzic]

Stignem u Wakamatsu i malo se tu zadržim jer na koju god stranu krenem naiđem na more... Gledam na mapu i vidim da na drugu stranu vode dva mosta. Odem prvo do jednog i vidim zabrana za bicikliste a i da nije ne bi vala išao tuda koliko deluje zastrašujuće... Onda odem do drugog međutim vidim da to nije most već tunel koji ide ispod mora. Ne vidim nikakvu zabranu, deluje mi opasno međutim drugog izbora nisam imao. A i srećom pa nije bilo gužve tako da sam začas prešao tih možda pola kilometra. Na izlasku malo uzvišenje i u daljini primetim naplatnu rampu. Kako sam joj se približavao tako sam jednog Japanaca primetio kako trči prema meni koliko ga noge nose i maše sa nekom svetlećom palicom da se zaustavim. Stanem ja, i pokazuje mi da pređem na drugu stranu puta. Ne mogu sa njim da se objasnim ali mi ne da ni da se vratim nazad a ni napred da nastavim. I eto za desetak minuta dođe neki auto sa rotacionim svetlima. Iziđoše dvojica u šlemovima, ne bi rekao da su policajci. Ja odmah izvadio telefon, pokazujem im mapu i da drugog izbora nisam imao nego da sam morao tuda. Sa njima nekako i uspem da se koliko toliko sporazumem,i kažu mi da na drugu stranu sam jedino mogao brodom a most i tunel su samo za kola. Ja im kažem pa dobro, vratiću se nazad pa ću sutra brodom. Međutim ne daju i eto stiže ubrzo još jedno vozilo sa rotacionim svetlima. Ovog puta vidim da je policija. Mislim se u sebi baš veselo, sad još kad mi odrežu neku kaznu... Kad me videše ubiše se od smeha. Pa zagledaju biciklu, pokušavaju da je podignu da vide koliko je teška a svo vreme me zapitkuju odakle sam, gde idem i šta god da kažem ubiše se od smeha. Jedan mlađi donese iz kola neku svesku iscepa iz nje jedan papir, meni traži pasoš... Otvoriše ga, svi ga zagledaju. Inače znaju po neku reč engleskog, ja po neku reč japanskog tako da uspevamo nekako da se sporazumemo. Gledaju pasoš kažu Španija, ja kažem Srbija a oni svi u smeh... Upisa na papir. Pita za ime ja kažem Dragan, oni vidim upisuju Dragon, prezime upisaše dobro, pokazuju prstom u pasošu gde piše državljanstvo srpsko ja im objašnjavam ali ne vredi, upisaše srpsko kao srednje ime. Datum rođenja upisaše dobro.Vidim adresu upisaše mup r Srbije pu Kraljevo, pa im nije jasno šta znači datum od 2009 do 2019, nisam ni to uspeo da im objasnim, oni uz smeh nešto žvrljnuše na papir. Pa pitaju šta znače još dva broja desno. Br pasoša sam uspeo da im objasnim šta je, i upisaše dok jmbg nije imalo šanse da im objasnim šta je. Zagledaše i pečate po pasošu i ne bi imali pojma gde je japanski da im nisam pokazao. Japanci doduše ne udaraju pečate u pasoš već lepe nalepnice. Upisaše oni ona dva datuma, kad sam ušao i do kad mogu da budem. I svo vreme se samo smeju, izgleda da nisu imali ovakav slučaj do sada. Tražiše mi i broj telefona ja im upisa na onaj papir... Ja opet pokazujem da ću da se vratim nazad oni ne ne... I onda su jedni išli ispred mene sa autom drugi iza mene, a ja u sredini nekih 2 km dok nismo izašli iz opasne zone... Poželeše mi sretan put i objasniše da i sutra imam sličnu situaciju tako da ću morati ili brodom ili kod nekog u auto da ubacim biciklu... Šteta što nije imala neka skrivena kamera da sve ovo snima jer bi bio hit hitova... Do sada na celom putovanju nisam imao komičniju situaciju...

[zulurbr]

Daj link da pratimo dešavanja ako je moguće.
Prosto da se čovek naježi...

[b_samardzic]

Ima na facebooku citavo njegovo putešestvije. Najgore je bilo u Mongoliji gde su ga par puta pokrali. U mongoliji postoji samo jedan grad Ulan-bator a sve ostalo je pustinja. Ljudi zive jos uvek u 6 veku pod nekim satorima. Nema puteva nema vode. Covek je zamalo dehidrirao.

[b_samardzic]

Moje najveće zaprepašćenj su gradovi u Kini i Koreji. Jos su interesantnija vozila koja je slikao. Neki mali jednosedi koje nisam nikad video ni cuo za njih.

[b_samardzic]

KOREJA

Večeras noćim u strogom centru Seula u šatoru ispred gradske kuće... Krenuo sam bio u potragu za hotelom i slučajno naletim na ove korejske kampere koji prave neku kampanju i reko ajde da im se pridružim...

[b_samardzic]

KINA

I danas napokon napuštam Kinu posle lepih 25 dana... Juče ujutro otišao do luke da kupim kartu, nisam imao dovoljno Juana a dolare neće kao ni viza karticu pa sam morao u potragu gde da razmenim pare a to u Kini ponekad može da bude problem. U dve banke nisu hteli, na jednu mestu uđem u neki tržni centar misleći da je banka... Tako zbunjenom ne znajući na koju ću stranu prilazi mi Kinez Vilijan i na Engleskom me pita da li mi nekako može pomoći? Objašnjavam mu da hoću negde da promenim pare. I onda me on odvede u jednu banku. Prvo mi tražili pasoš, pa me pitaju jesam li ja iz Sirije??? Da bi rekli da ne mogu da mi promene pare, a onda je Vilijan ušao sa njima u raspravu pa je on razmenio pare na njegovo ime i preko njegove lične karte. Posle me je pitao da li mi još nekako može pomoći? Jedino ako može negde da se nađe neki jeftiniji hotel a i trebaće mi servis za biciklu rekoh mu... On kaže ajmo do mog brata-on sve zna a tu je u blizini. A meni kaže ti si moj brat Srbin... I odosmo do njegovog brata koji se predstavi kao Mister Sun i koji stvarno sve zna... U roku od tri minuta me je odveo do obližnjeg hotela u jednoj sporednoj uličici na samo kilometar od luke a tu je takoreći i centar blizu. Ekstra hotel za 14 e, al treba znati pa i naći tako nešto... Ostavismo stvari u hotelu i odosmo do jednog uličnog servisera bicikli da mi nacentrira točak a i gepek da sredi pošto mi pukao bio šaf koji ga drži taj dan... Pitam servisera koliko će da košta a Mister Sun viče -ništaa... Mister Sun časti a kada mi je gledao pasoš rekao mi je ti Srbić... Jedan od najpozitivnijih likova koje sam sreo na putovanju... Posle smo otišli do luke da kupimo kartu pa nas Mister Sun vodio na ručak pa onda otišli do Žutog mora na kupanje... Kaže da na kupanje ide svaki dan i leti i zimi...





Prave se zgrade!

[b_samardzic]

Najoriginalnije vozilo na koje sam naišao u Pekingu a ima ih svakojakih...

[b_samardzic]

PEKING

Prekjuče slikam se ispred zabranjenog grada i pored mene prolaze dve devojke koje ulaze u priču samnom... Jedna se predstavila kao Koko a druga Zaza... Zovu me na čaj. Dobro govore engleski i usput me sve ispituju ko sam, šta sam i odakle sam... Svraćamo u jedan Tea House i ulazimo u jednu prostoriju bukvalno dva sa dva gde samo ima jedan sto i stolice,i konobar nam donese Meni u kome samo čajevi i ništa više. Gledam ja cene -astronomske od 50 e pa na gore. Njima se tu nešto nije svidelo pa kažu ajmo na drugo mesto. I usput ja na par mesta kažem ajmo ovde da svratimo, one neće. Očigledno znaju gde me vode. I opet u neki Tea House. Ali ovoga puta dosta luksuzniji od onog prošlog. Opet nam donose Meni u kome je najeftiniji čaj bio 388 juana pa do 2600 juana a 1 evro je 7 juana... Mislim se u sebi baš na veselo mesto su me dovele a i gledam naručuju skoro pa najskuplje čajeve... Meni je sve to nešto bilo sumnjivo, ustanem i kažem odo čas do toaleta. A ustvari uhvati ja maglu pravo na vrata... I posle sam se raspitao u vezi ovoga i rekli su mi da uopšte ne postoje takvi Tea House sa takvim cenama.Već te devojke rade u dilu sa vlasnicima takvih Tea House, dovedu nekog stranca za koga misle da ima dosta para i na sto se postavi astronomski meni sa specijalnim cenama i posle verovatno od vlasnika dobijaju neki deo. I tako umalo da ja popijem najskuplji čaj na svetu ali srećom pa sam na vreme namirisao prevaru... I posle toga uzmem jednu rikšu da me vrati do hotela. Dogovorimo se za 20 juana, ali taj sa kime sam se dogovorio dade nekom drugom da me odveze. I vozi on mene tako nekim sporednim ulicama, uskim i zabačenim kao prečicama i posle možda 700-800 m me ostavi na jednom mestu i kaže tu ti je iza ugla hotel. Ja mu dajem pare a on ljut i nezadovoljan, i traži još 30 juana. Ja se razderem na njega koliko me glas nosi i oteram ga u pm na srpskom. I okrenem se i odo. A on ostade da gunđa. Al sad ne znam gde me ostavio. Odvezao me bio ko zna gde. Telefon mi se ispraznio kao za maler i tako ti ja jedva nađem put do hotela a ovi pravi taksisti iz ko zna kog razloga neće da voze kad im pokažem adresu. Samo odmahuju glavom. Tako da u Pekingu čovek mora biti non stop na oprezu jer prevaranata ima na sve strane i samo vrebaju žrtve...

[b_samardzic]

Za još 94 km bliži Pekingu a današnji dan baš bio odvratan i izuzetno težak. Ceo dan padala kiša bez prestanka a uz to se nadovezalo da mi je prvih 47 km bio uspon, taman pređem jedno brdo, ono pojavi se drugo,treće i tako u nedogled... Kada sam izašao na najvišu tačku umalo nisam pao koliko sam bio iscrpljen i malo je falilo da još tada negde u blizini razapnem šator... Ali onda sam imao 30km spusta... Inače smrzao sam se kao nikada u životu , toliko je bilo hladno da je to neverovatno. Ni perjana jakna mi nije pomogla... A jutros rano još oko 6 sam imao buđenje... Udara neko u šator, kad pogledam napolje a ono znatiželjni seljak. Da vidi koga to ima u šatoru... Posle pola sata dok sam se pakovao eto ga još jedan matori. Non stop me nešto pita a ja nemam pojma šta. Pretpostavio sam da ga verovatno interesuje odakle sam. Kažem Srbija -on ništa... Jugoslavija -on opet ništa... Kad sam rekao Tito, njemu kez od uva do uva!

[BJL]

Svaka mu cast

[Viper]

Fenomenalno.

[b_samardzic]

Sutra ujutru nastavljam dalje i u Mongoliji sam preksutra. A evo i nekih slika sa lednika Ak-tru jer sam dobio dosta poruka ako mogu da ih objavim. Inače za neki dan ću objaviti i ceo album sa pričom kako je bilo.

[b_samardzic]

Juče i danas izuzetno teški dani na psihičkom planu! Prvo juče po dogovoru sa vozačem džipa trebao da krenem u 9h sa planine i da me spusti u selo Kurai. On došao u 10 i dovezao još četvoro turista iz Novosibirska koji su išli na vodopad tako da smo zbog njih krenuli tek u 15 h. Al ajde prešao sam preko toga, jer računao sam biće mi jeftinije. Po dogovoru sa vozačem trebao sam da mu dam 1000 Rublji. Nije hteo da uzme pare-kaže daćeš mojoj ženi u selu. Mi stigli u Kurai, žena ovima uzima 7000 Rublji za oba pravca i meni traži 3000 a inače standardna cena je 3500 u jednom pravcu. I tu počinje svađa sa njom, uporna je da joj dam 3000, vozač ćuti kao zaliven, ne postoji srpska psovka koju joj nisam uputio. Na kraju joj dajem 1500 i krećem iz Kuraia samo da što pre odem. Inače na Altaju vole više pare nego išta i turiste gledaju kao vreću para. U Kampu Gornji centar gde sam bio u kafeu gde sam svaki dan jeo,doručak i večera su bili po 200 Rublji a ručak 250, kuvar mi je tražio 50 Rublji po satu za punjenje telefona, a zadnji dan kada sam krenuo, došao sam bio na doručak, imao samo 170 Rublji a on već bio sipao i hteo je da crkne zbog 30 Rublji. Takav izraz lica nikad neću da zaboravim, a njegova žena kaže mogu i evri, i ja joj dajem 50 e i ona mi vraća 2970 Rublji... I tako sinoć pređem 30 km a danas dan za pamćenje. Krenem rano jutros da što pre izađem iz Rusije i dođem na 10 km od Tašante ruskog graničnog prelaza a do mongolskog ima posle još 23 paklena kilometra jer se izlazi na preko 2800 m nadmorske visine. I pred Tašantom mi bukvalno eksplodira spoljašnja zadnja guma... Uzmem rezervnu novu spoljašnju i zamenim međutim žica koja ide po obodu gume se iskrivila, tako da nikako ne može da se namesti i jedan deo unutrašnje gume viri... Ništa lepše nije moglo da me snađe u sred polu pustinje... I tako lepo legnem pored puta, bicikla razmontirana, stvari razbacane pored puta... Staje Kazah Jerbolah sa kolima i pita me šta je u pitanju. Ja mu objašnjavam a on mi kaže da dolazi za sat vremena samo da ženu odveze do posla. I eto ga posle sat vremena stiže kao što je i obećao... Natovarismo biciklu i stvari u kola, kaže da u Tašanti nema ništa, i on me vrati nazad 40 km do Koš Agača gradića od 10000 ljudi. Nema ni jedan servis za bicikle a nema nigde ni guma da se kupi. Obišli smo sve radnje. Najbliže mesto gde bi mogao da kupim gumu je Gornjo Altajsk udaljen 400 km. I na kraju me odveze do auto servisa gde me je ostavio. Beka iz auto servisa uspeva nekako da mi zakrpi gumu, a koliko će da služi videćemo. Uglavnom sad je sva kriva i samo ševrda levo desno... Tako da večeras noćim u Koš Agaču u hotelu, a ujutru krećem u juriš na Mongoliju na čiji prelaz moram da stignem do 17 h jer i ruski i mongolski granični prelaz rade od 8-17h...

[b_samardzic]

Napokon ušao u Mongoliju! Dan opet bio težak u svakom pogledu... U 14 h stigao u Tašantu -ruski granični prelaz gde su me držali sat vremena, prvo su pasoš nešto zagledali da li je ispravan a posle sam morao sve stvari da nosim na rentgen i to na prvi sprat. U 15 h krećem ka Mongolskom graničnom prelazu koji je udaljen 20 km i to skoro sve uzbrdo i koji radi do 17 h i više puta su mi napomenuli da do tada mora da stignem kako znam i umem da ne bi posle imao velikih problema. Samo što sam krenuo ispustila mi zadnja guma, ja je na brzinu naduvam i nastavim dalje i na osmom kilometru mi opet ispusti ali ovog puta kako je naduvam odmah ispusta i to na onom oštećenom mestu na spoljnoj gumi. Nastavljam da vozim sa tako ispuštenom gumom i odmah nekako izleti unutrašnja guma i uplete se između lanca i zadnjeg zupčanika. Izvadim nož, isečem je celu i onda nastavim da guram biciklu trčeći. Imao sam još 11 km i sat i deset minuta. Vidim ide neki džip izdaleka, ja namerno oborim biciklu i stopiram ih. Objašnjavam im problem, i nekako zakačismo biciklu na džip, stvari ubacismo unutra i nastavismo ka granici. Inače njih je bilo četvorica Mongola i ja peti. Usput pokupiše još jednu ženu i devojku tako da smo bukvalno sedeli jedni na drugima...Rekoše da će da me voze do gradića Olgi 100 km odatle gde mogu kupiti spoljašnju gumu. Dođosmo na granicu, oni začas završiše sve, ali mene neće da puste. Prvo problem sa pasošem jer nigde u evidenciji nemaju Srbiju, još uvek se vodimo kao Srbija i Crna Gora... Nekako ih ubeđujem da je to isto, al neće da me puste, traže vizu. Izvadiše neki papir sa spiskom svih zemalja kojima ne treba viza za Mongoliju a gde Srbije nema. Nisu vredela nikakva ubeđivanja da Srbima ne treba viza, ovi što su bili samnom izgubili strpljenje tako da istovariše sve moje stvari i biciklu na granici a ja ostado sam da ratujem sa ovim graničarima. Traže da platim vizu odmah i pustiće me. Evre neće nikako, srećom imao sam i dolara koje hoće i za vizu traže 70 dolara. Ja im kažem da nije nikakav problem ali kad budem stigao u Ulan Bator žaliću se na njih i tražiti da mi se pare vrate. Oni opet odoše negde sa pasošem, pa non stop nekog zovu i pitaju šta da rade. Napokon dođe neka žena i kaže ne treba viza za Srbe po novom zakonu... Nekako skupih stvari na biciklu i dođo do obližnjeg sela gde sam postavio šator, i odmah krenuo u remont bicikle. Još nekoliko Mongola je odmah došlo da pripomogne. Prednju spoljašnju gumu sam stavio pozadi a ovu oštećenu napred gde je manje opterećenje i malo je oblepio... Tako da se nadam da ću sutra nekako da se dokotrljam do Olgija...