Kolekcija Schlumpf - Francuski nacionalni muzej automobila

[gordi014]

Kolekcija Schlumpf - Francuski nacionalni muzej automobila




Na istoku Francuske u pokrajni Alsace (Alzas), blizu granice Švajcarske, nalazi se grad Mulhouse (Miluz). Zbog svoga izuzetnog klulturnog nasleđa, ovaj grad je vrlo interesantna turistička destinacija. Pored toga, grad spada i u pionire industrijske revolucije, o čemu svedoči čak osam raznovrsnih tehničkih muzeja koji se u njemu nalaze. Među njima najveću atrakciju predstavlja Nacionalni muzej automobila. Šta više, sa preko šesto eksponata, ovaj muzej predstavlja najveći muzej automobila u svetu. Poseta ovom muzeju je jedinstven i nezaboravan doživljaj, pa svako ko se nađe makar i u daljoj okolini Mulhouse-a ne bi trebao da žali truda i vremena da ga poseti.

Pun naziv ovoga muzeja je Collection Schlumpf (Kolekcija Šlumpf) ? Musée National de l?Automobile, u znak sećanja na utemeljivače kolekcije, braću Schlumpf. Istorija kolekcije i muzeja veoma je interesantna, i predstavlja redak slučaj da svetski vredna baština, skoro neoštećena, preživi burne istorijske događaje. Zahvaljujući svesti iskazanoj od svih aktera, Francuska je, na radost današnjih i budućih generacija, sačuvala neprocenjivo blago.



Braća Fritz i Hans Schlumpf bili su moćni industrijalci čija imperija je obuhvatala predionice i tekstilne fabrike u Mulhouse-u i okolini. Mlađi brat Fritz, je imao neobičnu i vrlo skupu pasiju ? sakupljao je stare automobile. Svog prvog Bugatti-ja nabavio je posle rata, a u narednim godinama njegova kolekcija je toliko narasla da je 1960. godine odlučio da jednoga dana napravi muzej i posveti ga svojoj majci. Od tada se u potpunosti posvetio tom cilju. Širom sveta je tragao za retkim primercima automobila, često i preko brojnih posrednika. Iznajmio je praznu halu nekadšnje tekstilne fabrike u Milhouse-u koju je nameravao da restaurira za svoj muzej. U tu halu smestio je svoju kolekciju i radionicu za restauraciju automobila. Zamislio je da enterijer muzeja uredi tako da posetiocima dočara vreme industrializacije s kraja devetnaestog veka, kada su nastali najvredniji primerci njegove kolekcije. U tu svru naručio je čak 800 livenih stubova za osvetljenje, koji su bili verna kopija stubova sa mosta Akexander III iz Paris-a. Radovi na muzeju su počeli 1974. godine. Fritz-ova opsesija je bila toliko jaka, da je, i pored napora njegovog brata, počela finansijski da ugrožava njihov osnovni biznis. Pored toga, sveopšta kriza tekstilne industrije i narastajući radnički zahtevi doveli su do kolapsa imperije Schlupf. Zbog ogromnih dugova, u junu 1976. Godine, braća su bankrotirala i iselila se iz Francuske. Kao rezultat nastali su veliki radnički nemiri i radnici su zaposeli fabrike nekadašnje imperije.
Dan pre predviđenog otvaranja, 07. 03. 1977. godine, radnici su zaposeli zdanje muzeja. Kada su otvorili vrata bivše hale bili su zapanjeni onim na šta su naišli. Stotine neprocenjivih primeraka restauriranih automobila, poređanih u fascinantnom izložbenom prostoru. Radnici su okupirali muzej, ali je lepota kolekcije nadmašila radnički bes i kolekcija skoro da nije oštećena. Šta više, vođe radničke pobune su odlučile da radnici preuzmu brigu o kolekciji i otvore muzej za posetioce. Ova ideja je bila pun pogodak. Za dve godine, koliko je kolekcija bila u rukama radnika, muzej je videlo preko 800.000 posetilaca. Posle završetka likvidacionog postupka nad imperijom Schlumpf, francuska vlada je 1978. godine proglasila kolekciju istorijskim spomenikom, čime je osigurano da ni jedan primerak kolekcije ne napusti Francusku. Tri godine kasnije muzej je otkupljen od strane države, grada Mulhouse-a, Privredne komore i firme Panhard. Sledeće godine muzej je ponovo otvorio svoja vrata, ovaj put kao Nacionalni muzej automobila. Poslednja restauracija muzeja bila je 2000. godine.





Današnji izgled muzeja zamišljen je tako da se u najvećoj meri zadrži autentičnost prvobitne koncepcije. Ipak, u poslednje dve decenije kolekcija je značajno obagaćena, tako da je izvršena reorganizacija u tematskom i hronološkom smislu. Takođe, uključeni su i najsavremeniji vidovi multimedialnih i interaktivnih prezentacija. Posetilac muzeja na ulazu dobija poseban magnetofon koji mu služi kao audio vodič. Na jednom od šest jezika moguće je dobiti detaljno objašnjenje o svakom izloženom modelu, proizvođačima ili poznatim vozačima i konstruktorima. Veliki video ekrani i posteri dočaravaju doba kada su pojedini modeli nastali. Posebnu atrakciju čine interaktivne prezentacije. Uz pomoć kustosa ? tehničara, posetilac može da upali ¨na kurblu¨ jedan Reanult iz 1923. godine sa četvorocilindričnim motorom od 0.95 l ili Citroën iz 1923. godine sa četvorocilindričnim motorom od 0.85 l, što je zaista autentičan način da se dočara koliko je vozač onoga vremena morao da bude spretan. Takođe, moguće je izkusiti kako izgleda prevrtanje u Peugeot-u 205 na specilalno konstruisanom simulatoru, a za uspomenu svaki posetilac može da se slika u originalnom Renault-u NC Double Phaëton iz 1903. godine.



Da bi sve bilo kao nekad, na raspolaganju su bunda, vozačka kapa i zaštitne naočare. Posetioci mogu da koriste simulatore vožnje, a izloženo je i nekoliko presečenih ili rastavljenih automobila, što omogućava da se vide detalji pojedinih konstrukcija. Takođe, prezentiran je i savremeni proizvodni proces, tako da posetilac može da vidi kako rade pravi roboti sa montažne linije automobila. Muzej obuhvata postavku na preko 17.000 m2, i moguće ga je obilaziti peške ili električnim vozićem u grupi. Izložba u muzeju je podeljena u tri tematske celine koje nose nazive:

- Avantura automobila
- Trkački automobili
- Remek dela

[gordi014]

Avantura automobila

Avantura automobila



Najveća prostorija muzeja sadrži oko 250 eksponata, a izložba koja se nalazi u njoj nosi naziv ¨Avantura automobila¨. Izložba počinje sa tzv. ¨Precima¨ i ¨Pionirima¨, gde su izloženi modeli nastali u periodu od 1893. do 1910. godine. Ovaj deo izložbe prikazuje evoluciju od kočije ka automobilu. Sa konstruktorskog aspekta gledano, prvi primerci automobila u stvari su bili kočije opremljene motorom.
Za ove modele bio je odomaćen naziv Phaëton, što znači kočija četvorosed. U kolekciji se nalazi nekoliko ¨Predaka¨. Nemačka industrija toga doba predstavljena je sa nekoliko primeraka, od kojih zu najinteresantniji modeli Benz Victoria iz 1893. (1.875 l, 2 cilindra i 4.5 KS) i, u to doba vrlo popularni, model Benz Velo iz 1896. godine (1.05 l, 1 cilindar i 1.5 KS) koji je proizvođen u periodu 1894. do 1902. godine. Razvoj automobilske industrije u Francuskoj otpočela je firma Panhard & Levassor, otkupivši Daimler-ov patent motora. Ova firma je u početku proizvodila motore i za Peugeot. Francuska automobilska industrija toga doba u kolekciji je predstavljena sa nekoliko modela. Najstariji primerak cele kolekcije je model Panhard & Levassor iz 1892. godine. Na njemu se nalazi Daimlerov dvocilindrični motor od 1.4 l koji razvija 2 KS. Interesantno je da je njegov konstruktor Panhard sa ovim modelom 1893. godine učestvovao na jednoj od prvih automobilskih trka na relaciji Paris ? Nice.



Prvi komercijalno proizvođeni automobil u svetu bio je Panhard & Lavassor iz 1894. godine, koji je bio opremljen motorom Daimler od 1.29 l i 3.5 KS smeštenim na prednjoj strani vozila, dok je pogon vozila bio preko zadnjih točkova. Ukupno je proizvedeno 30 ovakvih vozila. Ovde se nalazi i Peugeot-ov model Phaëtonnet (mala kočija četvorosed) iz 1893. godine sa sličnim motorom zapremine 1.205 l i snage 8 KS. Tu su, zatim, model firme De Dion - Buoton ¨Populaire¨ iz 1902. godine, Ranault-ov model C iz 1900. godine, kao i model firme Loraine Dietrich Typ 1 iz 1898. godine. Na početku dvadesetog veka polako se napušta koncept kočije i pojavljuju se prvi ¨Pioniri¨ - sedani i kabrioleti, koji su konceptualno slični savremenim vozilima. Ipak, mnogi konstruktivni elementi i dalje su podsećali na kočije. A kako i ne bi, kada je vozilo moralo imati velike točkove, pošto još uvek nije bilo dobrih puteva, a i tadašnja moda je zahtevala da vozilo bude visoko, kako bi u njega stao gospodin sa cilindrom ili dama sa ogromnim šeširom. Vozač je i dalje zamenjivao kočijaša, ali i mehaničara, pa je njegovo mesto u vozilu bilo tome prilagođeno. U ovoj grupi posebno se ističu Daimler Bus iz 1899. godine, prvi model Panhard ? Levassor iz 1898. godine sa gumenim točkovima, vrlo atraktivni modeli De Dion Bouton iz 1903. godine, Ranault Typ T iz 1904. godine i Peugeot iz 1906. godine. U najsnažnije izložene ¨Pionire¨ spada model švajcarske firme Dufaux iz 1904. Godine, čiji motor ima zapreminu od čak 12.761 l, 8 cilindara i razvija je za ono vreme fantastičnih 90 KS. Još jedan ¨snagator¨ u kolekciji je i je Merzedes-ov model iz 1905. godine sa motorom od 7.24 l, koji je razvija 50 KS, dok je maksimalna brzina vozila bila 80 km/h. Ovo vozilo je teško više od jedne tone, a ima kočnice samo na zadnjim točkovima!



Drugi deo izložbe u ovoj prostoriji obuhvata drugu fazu razvoja automobila i to u periodu od 1911. do 1938. godine. Eksponati koji potiču iz ovog perioda podeljeni su na ¨Veterane¨ i ¨Klasike¨.¨Veterani¨su imali savremeni oblik, ali su još uvek bili privilegija bogatih, uprkos naporima nekih proizvođača i konstruktora da ih omasove među srednjom klasom. Jedan od takvih pokušaja je i Peugeot-ov model ¨Bebe¨ iz 1913. godine,koji je konstruisao Ettore Bugatti.Čak 3000 komada ovog modela je izvezeno u mnoge zemlje. Primerak ovog modela koji izložen u muzeju bio je izvežen u Kinu. Početak ovog istorijskog perioda poznat je pod nazivom ¨Belle Epoque¨ i bio je tzv. ¨Zlatno doba¨ automobilizma, koje su karakterisala ogromna i moćna vozila, često ekstravagantnog izgleda, koja su bila namenjena eliti. U muzeju su izloženi vrlo lepi primerci Pannhard & Levassor iz 1911. godine, Loraine Dietrich iz 1910. godine, Clément-Bayard iz 1913. godine, Bugatti Type 16 iz 1912. godine (polurastavljen, pa se mogu videti detalji konstrukcije) i puno modela ostalih poznatih proizvođača toga vremena. ¨Veterani¨ su dali svoj doprinos i važnim istorijskim događajima onog doba. Poznat je primer iz 1914. godine kada su pariski taksisti, po naređenju generala Galieni-ja, prevezli 6500 vojnika kao pojačanje francuskim trupama u bici na reci Marni i time omogućili veliku pobedu. U to vreme Renault-ov model AG1 8CV iz 1905. godine bio je najbrojniji među pariskim taksijima, i jedan primerak je takođe izložen u pastavci muzeja. Pariski taksisti koji su bili akteri ovog događaja u istoriji su ostali zapamćeni kao ¨Taksisti sa Marne¨.
Drugu grupu ovog dela postavke čine ¨Klasici¨, koji su vrlo brojni u kolekciji. Uprkos razaranjima koje je doneo prvi svetski rat, automobilska industrija je u posleratnom periodu, i u Evropi i u Americi, doživela pravi bum, pa je u zapadnim zemljama postala nosilac industrijskog razvoja. Zahvaljujući brojnim novim tehničkim rešenjima motori sa unutrašnjim sagorevanjem su usavršeni, pa su postali efikasniji i kompaktniji, što je vodilo ka diferencijaciji automobila prema snazi i nameni. Kod ¨Klasika¨ se jasno izdvajaju grupacije luksuznih, trkačkih i automobila namenjenih srednjoj klasi i sitnim preduzetnicima. Izložba je koncipirana tako da se hronološki vrlo lako može uočiti sve veća dostupnost automobila širim slojevima. Vozila dvadesetih godina su još uvek velika, glomazna i skupa, dok su vozila iz tridesetih godina manja, kompaktnija i jeftinija. Vizionarski koncepti Citroën-a i Porsche-a, kod modela 2CV i VW ¨Buba¨, omogućili su kasniju masovnu proizvodnju automobila. Tehničke karakteristike ¨Klasika¨ jasno govore o prihvatanju određenih konstruktivnih rešenja (npr., nezavisno oslanjanje točkova) i daljim razvojnim trendovima (npr., pojava prvih modela sa pogonom na prednje točkove). Takođe, u ovom periodu dolazi do ustoličavanja pojedinih proizvođača (Mercedes-Benz, Peugeot, Renault, Ctroën, Fiat i dr.). U muzeju ima preko pedeset izloženih ¨Klasika¨ i vrlo je teško izdvojiti najlepše ili najznačajnije primerke iz ove gupe. Šta više, svaki izložbeni primerak je po nečemu interesantan, pa se posetilac stalno nalazi pred teškom odlukom kom eksponatu da posveti veću pažnju



Treći deo izložbe ¨Avantura automobila¨ čine tzv.¨Moderna vozila¨, koja su nastala posle 1939. godine. Poslednje dve decenije prošlog veka nisu obuhvaćene ovom izložbom.
Drugi svetski rat je načinio diskontinuitet u razvoju automobilske industrije. Medjutim, posle samo par godina godina u miru, automobilska industrija je ponovo stala na noge. Šta više, neke poznate firme iz Nemačke i Italije (BMW, Fiat i dr.), koje su se do tada uglavnom bavile proizvodnjom naoružanja, vojne opreme ili aviona, znatnije ili potpuno se okreću proizvodnji automobila, čime auto industrija dobija novi impuls. Ovaj peroiod razvoja automobila karakterišu i danas aktuelni zahtevi: ekonomičnost, visoka specifična snaga motora, funkcionalnost i što niža proizvodna cena. Upadljiva je tendencija smanjivanja vozila i uvođenja aerodinamičnog oblika karoserije. Francuski i italijanski proizvođači utrkuju se idejama kako napraviti što manji, jeftiniji i funkcionalniji automobil koji će biti svakom dostupan (Citroën 2CV, Renault 4CV, Fiat 500). Takođe, i kod vozlia srednje klase primetan je akcenat na funkcionalnosti. Uspostavlja se jasna diferencijacija automobila u odnosu na konstruktivni koncept: sedani, kupei, kabrioleti i karavani. U tom periodu (1955. godine) nastao je legendarni Citroënov model DS koji je bio vrlo revolucionaran po primenjenim konstruktivnim rešenjima i kao takav uspostavio nove razvojne trendove.
Nemački automobili su uglavnom dominirali u grupaciji srednje i više klase, sa izuzetkom modela VW ¨Buba¨ koji do današnjeg dana drži apsolutni rekord u broju proizvedenih primeraka. Kategorija luksuznih sportskih vozila doživljava intenzivan razvoj, a neki proizvođači počinju da dominiraju u ovoj oblasti (BMW, Masserati, Ferrari, Jaguar, Aston Martin, Mercedes). Koncept izložbe ¨Moderni automobili¨ je takav da posetilac lako može da uoči ove razvojne trendove. Takođe, pažljivo ukomponovani vizuelni i audio detalji ambijenta dočaravaju posetiocu istorijski trenutak u kome su pojedini eksponati nastali, što opet jasno ukazuje da automobil nikada nije bio samo dostignuće tehnike već i kulturološki fenomen.

[gordi014]

Trkački automobili

Trkački automobili

Druga ogromna prostorija muzeja sadrži izložbu koja dočarava sasvim drugačiji svet i nosi naziv ¨Trkački automobili¨. Ovde su prikazani najvredniji primerci sportskih kola. Ova izložba je podeljena na tri tematske celine: ¨Grand Prix¨, ¨Le Mans¨ i ¨Formula¨. U svakoj celini se hronološkim redom smenjuju poznati modeli. Aranžman ove postavke posetiocu stvara vizuelni doživljaj kao da se upravo nalazi na startu neke od trka. Pošto se pozicije eksponata smenjuju hronološkim redom, stiče se utisak da upravo startuje trka kroz automobilsku istoriju. Ovaj utisak se dopunjuje i audio efektima, kao i velikim posterima.



Inače, prve automobilske trke organizovane su vrlo brzo nakon pojave prvih automobila. Uglavnom su održavane na putevima koji su povezivali veće gradove. Najviše takvih trka organizovano je upravo u Francuskoj. Kao istorijske, pamte se trke Paris-Rouen (1894. godine), Paris-Bordeaux (1895. godine), Paris-Berlin (1901. godine) i Paris-Wien (1902. godine). Ondašnje trke su bile velika atrakcija, ali su bile pune rizika i po učesnike i po posmatrače, jer su putevi bili vrlo loši i neobezbeđeni, a sama vozila su bila na vrlo niskom ukupnom tehničkom nivou. Česte su bile nesreće, a jedna od najgorih se desila 1903. godine na trci Paris-Madrid kada je više ljudi poginulo, među njima i Marsel Renault, brat Louis-a Renault-a, osnivača čuvene firme. Vrlo brzo nakon ovog događaja doneseni su prvi propisi, tako da su trke mogle da se održavaju samo na zatvorenim pistama. Francuski automobilski klub je 1906. godine organizovao prvi Grand Prix na zatvorenoj stazi u Le Mans-u. Trke su bile stvar prestiža za ondašnje proizvođače automobila, tako da je svaka firma koja je držala do sebe morala da se oproba na njima. Na trkama iz dvadesetih godina proslavilo su nekoliko poznatih konstruktora. Jedan od njih je i Ettore Bugatti, koji je imao neverovatan inženjerski talenat. Njegovi automobili su imali puno, za ono vreme ekstravagantnih, rešenja koja se danas masovno primenjuju. Na primer, viševentilski motori sa bregastim vratilom u glavi motora. U ovom delu izložbe nalazi se nekoliko fantastičnih Bugatti-jevih modela među kojima posebno treba istaći model Bugatti Typ 35 iz 1929. godine, koji je bio i lični automobil Fritz-a Schlumpf-a.



Tridesetih godina politika je uveliko počela da se upliće u sport, tako da ni automobilske trke nisu ostale po strani. Hitlerova Nemačka je koristila automobilizam kao jedan od glavnih poligona za dokazivanje svoje tehnološke i sportske premoći. U periodu od 1934. do 1939. godine Mercedes-Benz i Auto-Union dominiraju na takmičenjima. Nemački monopol na Grand Prix na trkama ponekad su uspevali da ugroze Alfa Romeo i Maserati. Kolekcija sadrži puno eksponata iz ovog perioda, među kojima se ističu Mercedes-Benz W125 iz 1937. godine, Maserati GP 8 CM iz 1933. godine i naravno, nekoliko Bugatti-ja.



Posleratni period odlikuje mnogo intenzivniji razvoj automobilskog sporta, što je bilo prirodno, s obzirom na nagli rast automobillske industrije. Afirmišu se novi konstruktori i formiraju nove firme. Neke od njih, na primer Porsche i Ferrari, i danas dominiraju ovim sportom. Interesantno je da je i nekoliko vozača dalo veliki doprinos afiirmaciji ovoga sporta, ali i pojedinih firmi. Čuveni Juan Manuel Fangio je produžio dominaciju Mercedes-Benz-a u posleratnim godinama, a nešto kasnije je na pobedničkom tronu ustoličio i Maserati. Na izložbi se nalazi famozni Mercedes-Benz 300 SLR iz 1955. godine i Maserati 250 F iz 1957. godine, kojima je upravljao ovaj slavni Argentinac. Pored ovih, još nekima od izloženih modela upravljali su legendarni vozači. Takav je, na primer, Lotus 33 iz 1963. godine, za čijim volanom je bio Jim Clark. Među eksponatima ovog dela kolekcije nalaze se svi važniji modeli sportskih automobila. Posetiocu prosto zastane dah kada ispred sebe vidi dugačak niz različitih modela Porsche-a, Ferrari-ja, Maserati-ja, Lotus-a i drugih.



Deo izložbe koji se odnosi na modele Formula 1 obuhvata i relativno nove modele, npr. Ligier GT JS45 iz 1997. godine, što je posebno atraktivno za mlađe posetioce. Inače, ovaj deo izložbe je toliko izazovan da posetilac teško može da se odupre iskušenju da ne sedne za volan nekog od eksponata, kako bi makar na tren osetio kako izgleda upravljati stotinama konja koji se nalaze ispod haube. Na žalost onih koji se osmele na ovakav pokušaj, zvuk alarma koji se začuje kada se neko približi vrednim eksponatima za čas rasprši tu iluziju.

[gordi014]

Remek dela

Remek dela

Najimpresivniji deo kolekcije muzeja u Mulhouse-u smešten je u posebnoj prostoriji. Ova izložba nosi naziv ¨Remek dela¨ i obuhvata najlepše modele nastale tokom tridesetih godina prošlog veka. Aranžman izložbe i vizuelna prezentacija, sa pažljivo ukomponovanim svetlosnim efektima, fantastično dočaravaju glamur i ekstravaganciju kaja je pratila ova vozila.



Ovde su prikazani reprezentativni modeli najpoznatijih proizvođača toga doba: Hispano-Suiza, Bentley, Delahaye, Mercedes-Benz, Isotta-Fraschini, Maybach, Rolls-Royce, Renault, Panhard & Levassor, Philos, Peugeot ,i naravno, Bugatti. Izložba ¨Remek dela¨ obuhvata modele koji su rađeni u vrlo malim serijama ili unikatno, po narudžbini, za poznate kupce. U periodu posle drugog svetskog rata vrlo malo firmi je nastavilo sa pojedinačnom proizvodnjom, tako da je ovaj deo muzejske postavke ograničen na međuratni period. Ovu grupu vozila odlikuje snažna šasija, konstruisana tako da u prednjem delu može da nosi, po pravilu, ogroman motor. Zbog toga je motorski prostor bio vrlo veliki i prostirao se daleko ispred vozača. Prateći statusnu simboliku, ovakva vozila su bila moderna verzija raskošnih kočija, čiji su moćni motori zamenjivali redove upregnutih konja. Elegantne kombinacije boja, hromiranih površina, raznih detalja, kao i zaobljene forme prednjih i zadnjih krila, koje se lučno spajaju sa pragovima vrata, davali su ovakvim vozilima bajkovit izgled, koji se savršeno uklapao u raskalašan stil života ondašnje visoke klase. Pošto je Fritz Schlumpf bio zaljubljenik u Bugatti-jeve modele, u ovom delu izložbe najzastupljeniji je upravo ovaj proizvođač. Zaista, čak i među remek delima Bugatti dominira, a prave dragulje u kruni predstavljaju dva modela Bugatti Royale (T41 Napoleon coupé, iz 1929. godine i T41 Limousine, iz 1933. godine). Pored njih tu su i Bugatti torpédo T28 (1921. g.), coupé T44 (1927. g.), coupé T46 (1933. g.), cabriolet T50 (1936. g.), jednosed GP T51 A (1937. g.), coupé T57 (1937. g.) i drugi. Inače, ovaj muzej je jedinstven u svetu po tome što se u njemu na jednom mestu nalazi najviše Bugatti-jevih vozila. Pored Bugatti-ja, ovde se nalazi i nekoliko fantastičnih modela Rollce Royce-a, među kojima su najlepši Silver Ghost (1924. g.) i modeli Phantom I (1928. g.), Phantom II (1928. g.) i Phantom III (1928. g.), koji odlično reprezentuju stil firme koja se proslavila proizvodnjom unikatnih primeraka vozila za kraljeve, maharadže i ostale krunisane glave.



U muzeju se nalaze i modeli Hispano Suiza, ondašnjeg španskog pandana Rolce Royce-u. Modele ovog proizvođača preferirala je španska kraljevska porodica. Svaki primerak je bio unikat, a španska kraljevska porodica je, od 1905. godine, pa sve do građanjskog rata, kada se firma preselila u Francusku, svake godine dobijala novi model. Na izložbi se nalazi sedam modela ovoga proizvođača, među kojima je i sportski coupé J12 iz 1912. godine koji je bio vlasništvo kralja Alfonsa XIII. Ondašnji najozbiljniji konkurent Bugatti-ju bila je firma Isotta Fraschini, čiji vredan model T 8A coupé (1928. g.) može takođe da se vidi među remek delima muzeja u Mulhouse-u. Ovde se nalaze i prelepi modeli nemačke fabrike Maybach DS 8 (1934. g.) i SW 38 (1937. g.) koja je kasnije ušla u sastav grupacije Mercedes Benz. U posleratnom periodu vrlo malo firmi je nastavilo da radi kola po narudžbini. Jedna od njih je firma Antem koja je proizvela luksuzni model koristeći šasiju Delahate 135 MS. Ovaj model je bio zvezda Pariskog salona automobila 1948. godine. Vozilo je izvezeno u SAD i ponovo vraćeno u Francusku kada je otkupljeno za kolekciju ovog muzeja.

Bugatti Royale



Bugatti Royale Napoleon coupé je jedan od najlepših i najneobičnijih ikad napravljenih automobila. Po mišljenju mnogih to je i najlepši model prikazan na izložbi. Ujedno, to je i najskuplji automobil koji je ikada izašao iz Bugatti-jeve ¨ergele¨. Ettore Bugatti je 1920. godine odlučio da napravi najekstravagantniji automobil na svetu. Model je nosio oznaku T41. Vozilo je dugačko preko sedam metara, međuosovinsko rastojanje iznosi 4.57 m, dok je težina vozila oko 3 tone, zbog čega je opremljeno kamionskim gumama. U njega je bio ugrađen osmocilindrični motor zapremine 12.726 l koji je razvijao 300 KS. Ovaj ogromni automobil dostizao je brzinu od 200 km/h. Najluksuzniji model T41 bilo je namenjen ¨krunisanim glavama¨ pa je dobio oznaku ¨Royale¨. I pored izuzetnog dizajna i za ono doba dobrih tehničkih karakteristika, model nije postigao planirani uspeh na tržištu. Šta više, ni jedna krunisana glava nije se vozila u njemu. Ukupno je proizvedeno šest sličnih vozila, a prodato je samo tri. Na kraju je Ettore Bugatti odlučio da motor iz ovoga automobila koristi kao lokomotivski.



Prvi prototip ovog modela T41 proizveden je 1926. godine i njegova šasija nosila je broj 41100. Prvobitna karoserija je pruzeta od firme Packard Torpedo. Ova karoserija je kasnije modifikovana u karoseriu sa dvoja vrata, a potom i u karoseriju sa četvoro vrata. Prototip je 1929. godine učestvovovao na jednoj trci, ali je vozač doživeo nesreću i vozilo je potpuno uništeno. Posle ove nesreće Ettore-ov sin Jean je rekonstruisao šasiju i na nju smestio karoseriju novog coupé-a. Kao rezultat nastalo je vozilo izuzetne lepote. Ovaj primerek je dobio naziv Bugatti Royale Napoleon coupé i ostao je vlasništvo porodice Bugatti sve dok ga Fritz Schlumpf 1958. godine nije otkupio za svoju kolekciju. Interesantno je da je vozilo koje se nalazi u muzeju bilo ozbiljno oštećeno u nesreći koju je Ettore Bugatti doživeo u njemu, jer je umoran zaspao za volanom. 1964. godine braća Schlumpf su otkupila još jedan Bugatti T41, sa šasijom broj 41131. Ovo vozilo je sedan i bilo je naprevljeno 1933. godine za Engleza Cuthbert-a Foster-a. Drugi primerak Bugatti Royale koji se nalazi u zbirci proizveden je 1932. godine za industrijalca Armand-a Eseders-a. Njega je takođe konstruisao Jean Bugatti. To je veličanstven roadster i po mišljenju mnogih najlepši automobil u zbirci. Interesantno je da na ovom vozilu na izričit zahtev naručioca nisu ugrađeni farovi. Vlasnik je nameravao da ga vozi samo danju. Neposredno pred drugi svetski rat vozilo je vraćeno u Bugatti-jevu agenciju i rekonstruisano u coupé. Ipak, rekonstrukcija nije značajno izmenila originalni dizajn. Zato su restauratori muzeja odlučili da vozilo rekonstruišu prema originalnom modelu. Za to su im na raspolaganju stajali originalni delovi i dokumentacija.