Tweet
Riselshajm i OPEL OPC Training Day 08-13. jula 2010.
Evo konacno da na miru napisem malo detaljnije o tome sta sam sve obisao i na koji sam nacin promovisao Opel Club Serbia, a pritom i uzivao.
8. jula sam doputovao u Frankfurt avionom i iskoristio vreme odmah po dolasku da skapiram koliko mi vremena i kojim prevozom treba do Riselshajma sutradan. Lepo se ja spremim i jos lepo kontam kako cu sutra ja to polako ujutru da krenem da obilazim grad i jos cu usput da pitam koliko kosta iznajmljivanje automobila u blizini mesta gde sam odseo. Odem ja tamo, gospodjica lepo sredjena, pitam je moze li na engleskom, kaze moze. Koje automobile imate da mi ponudite na 3 dana i po kojoj ceni? Kaze ona, imamo mercedes B klase za 105 evra, imaju VW Passat i Audi TT za koji rece da je skup. Kako mi je spomenula VW meni mrak na oci.
Rekoh, batali taj VW i Audi, kakav je mercedes? Kaze ona automatik. Ja u sekundi "cao, zdravo", izadjem odatle i krenem autobusom. Dodjem do centra i tu presednem na S-Bahn sto mu dodje kao brza zeleznica (imaju i "sporu" koja je od nase brza 10 puta) i zaputim se u Riselshajm ne znajuci ni gde je tamo OPEL tacno, al' naci cu ga mislim se, pa ne znam sta da je.
Izadjem iz voza, kad lepo odmah na trgu vidim statuu osnivaca i lepo velikim slovima na zidu iza pise OPEL.
Vidim pise na jednom delu OPEL shop i udjem unutra, kad me tu saceka i natpis da ima i Adam Bistro. Do 00, OPEL kafana.
Odem do pulta salona ili kako god da ga oni zovu i pitam kako mogu da obidjem muzej? Kaze mi ona, ne mozete ovako, mozete u okviru ture gde prodjete kroz ceo proizvodni pogon fabrike i na kraju ture imate obilazak muzeja oldtajmera, medju kojima je i sampionski auto Manuela Reutera.
S obzirom da je bilo jos oko 2-3 sata do pocetka ture prosetao sam se malo po Riselshajmu usput kupivsi neke sitnice u OPEL shopu.
Nastavak sledi...
U medjuvremenu sam otisao da potrazim sigurnosne srafove i svecice za drugara i nadjem ja srafove i uzmem i njemu i sebi. No, kad sam ga obavestio da sam uzeo, rekao mi je da cak i za manje para mogu da se kupe u Autoprometu. Rekoh, do piiiiiiiip.
Vratim se ja u OPEL na pocetak ture, dam 4,50 evra, skupilo se jedno 10-15 ljudi. Dodje vodic, podeli nam slusalice na koje cemo slusati sta prica dok je napolju bucno. Skapirao sam da je rekao bez fotografisanja, osim kad on kaze da moze. Usli smo u autobus sa OPELovim obelezjima, zut naravno, i krenuli u dvoiposatni obilazak fabrike.
Pocelo je naravno od istorijata i nastanka OPEL-a, covek je pricao i pricao, ostali su ga razumeli, ali ja ne. No to mi nije smetalo da dobrocudno klimam glavom.
Potom nas je odveo u mini bioskop gde su nam prikazali na platnu ukratko proizvodni proces da shvatimo sta cemo obici. Ono sto je interesantno je da su sva sedista u bioskopu iz Opel Omege.
Onda je krenuo dalji obilazak pogona gde nisam smeo da slikam. Isli smo autobusom od hangara do hangara da tako kazem jer je kompleks nepojmljivo ogroman. Tako sam video i sam pocetak pravljenja karoserije od izdvajanja lima, preko presovanja u oblik automobila, pa spajanja delova karoserije, varenja gde ceo posao obavljaju roboti uz minimalan nadzorni rad zaposlenih. Naravno, nakon toga, video sam i pogon gde ubacuju motore, menjace, stvaljaju ceo donji deo sa izduvom. Prisustvovao sam momentu kada im dovoze nove motore kamionima i kako oni brzinski zavrsavaju na proizvodnoj traci. U svakom momentu zna se ko sta radi, sve se vidi na da tako kazem semaforu, vidi se koji je deo proizvodnog procesa u toku, sta je sve ostalo da se uradi, koliko je uradjeno. Naravno, u Riselshajmu je glavni akcenat na proizvodnji Insignie. Pomislio sam naivno da nije normalno koliko ih ima na proizvodnoj traci pred finalnim sklapanjem. Dok su nas vozili do muzeja oldtajmera primetio sam na jednom platou bukvalno hiljade Insignia. Da mi samo jednu daju, ne bi ni primetili.
Dodjosmo naposletku i do muzeja gde je bilo dozvoljeno slikanje, samo nije bilo previse vremena, tako da su neke slike malo zamucene. Jedini sam ja pokusao da slikam sve.
Nastavak sledi...
Na kraju dajem ja vodicu OPCS majicu i objasnim mu odakle sam i da ga nista nisam razumeo sta je pricao.
Covek u cudu, zahvajuje se i pita da li mi se dopalo. Ma jeste, imam oci, to je dovoljno, na sta se nasmejao i pristao na zajednicko slikanje.
Kao i u Beogradu, i ovde je bio neki ludak, pijandura na ulici, koji je pokusavao da igra na taktove neke muzike koja je dopirala iz kruga fabrike.
Znao sam da ce nakon ovakvog dana, sutradan morati da bude do 00 na samom OPC trening danu. O tome pisem kad se vratim u Beograd sutra vece.
E sad da napisem sta se desavalo na samom OPC trening danu. [opc2.gif]
Dovezao me je drugar do Dudenhofena koji je udaljen jedno 30-40 km od Frankfurta i prijavio sam se da sam dosao. Na prijavnici su me uputili da sacekam sa ostalima na parkingu. Ljudi su se i ovde udubili u price, verovatno o OPC vozilima, ali ja kao i u Riselshajmu nista nisam razumeo jer su svi bili Nemci. Na majici mi je vidno stajalo Opel Club Serbia.
Nakon 10-ak minuta po nas je dosao lik u crnoj Zafiri OPC da nas uvede u sam test centar. Vec kako smo prosli prvu rampu postalo je jasno da je citav kompleks ogroman i da stvarno fantasticno izgleda. Dovezao nas je posle par minuta voznje do mesta okupljanja, tj. mesta gde drze uvodnu rec, gde su postavljeni automobili i gde je objekat sa stolovima i stolicama gde smo klopali. Odmah po dolasku bio je kratak dorucak (svedski sto hrana i pice). I ovde sam se morao prijaviti da bih dobio karticu sa imenom koju sam stavio oko vrata. Ljubazna OPEL devojka mi je objasnila da sam jedini van nemackog govornog podrucja, ali da to nije problem jer instruktori znaju engleski pa ce mi objasnjavati da razumem.
Dok smo svi mi polaznici sedeli za stolom i mrljavili klopu po ustima, pojavio se Manuel Reuter sa jos dvojicom instruktora. Poceli su uvodno izlaganje, a ja sam samo gledao u kratak film koji su pustali na platnu. Krenuse svi napolje i rasporedise nas u dve grupe. Ja sam bio u crvenoj sto je znacilo da idem kod instruktora Klausa, a druga, plava grupa, otisla je kod instruktora Sase. Oni su vrlo brzo napustili taj plato i otisli na drugi deo kompleksa jer je citav dan organizovan tako da se dve grupe nazimenicno smenjuju na delovima test centra. Dok smo mi radili jednu obuku, oni su drugu itd.
Klaus je poceo da objasnjava pravilan polozaja za sedenje, vezivanje pojasa na pravi nacin i ne samo to. Objasnio nam je zasto je potrebno da se sedi tako (u smislu boljeg manevrisanja i upravljanja vozilom). U prakticnom primeru sve to savrseno ima smisla. S obzirom da sam ja jedini koji nije bas sve razumeo sta Klaus prica, prisao mi je Manuel Reuter i nekoliko minuta mi bio licni prevodilac na engleski, objasnjavajuci mi potom kako da na najbolji nacin odvozam slalom izmedju cunjeva bez da oborim ijedan. Pre kursa smatrao sam da je to nemoguce za mene ovako blesavog, ali sam odlucio da poslusam covekov savet.
Krenulo je rasporedjivanje u automobile (svi su bili beli). Receno nam je da cemo imati priliku da sve probamo ako zelimo (Astru OPC, Corsu OPC, Insigniu OPC i Insigniu OPC sports Tourer). Vidim niko ne prilazi Insigniji, te zurnim korakam ulecem ja i sedam. Mojoj sreci nikad kraja.
Do mene seda kao suvozac polaznik Alex za koga u uvodnom upoznavanju saznajem da je covek koji radi u OPEL-u u Riselshajmu. U svakom automobilu su bili vozac i suvozac koji su se smenjivali kako bi svi radili sve delove treninga. Objasnjavaju nam svima da ce komunicirati sa nama preko toki-vokija koji je u kolima. Krece prvi slalom i ja nekako bojazljivo vozim ali ne obaram nijedan cunj. Suvozac mi odmah rece da dobro vozim i imam dobar ritam ali da slobodno ubrzam. Tek tada sam poceo da se opustam i da dobijam kez na licu. Krenuo je spektakl i vec u sledecem ponavljanju to je bilo mnogo bolje, mnogo veca brzina, naravno uz neizostavnu skripu guma (cujem Klausa preko radija: Odlicno, nastavi tako, samo malo manje skripe , a tesko da ga je iko poslusao za to). Ponavljali smo slalom ne znam koliko puta, pa sam onda ja seo na mesto suvozaca, a Alex na mesto vozaca. Zavrsi se posle nekog vremena taj deo treninga, izlazimo iz kola u kojima je klima bila ukljucena na 20 stepeni, a napolju temperatura polako raste da bi u toku dana dostigla 38 stepeni. Svima siroki osmeh na licu, a meni Alex kaze: "Nije to nista, tek vas ceka zabava u toku dana". Ja reko' otkud znas, kaze on: "Pa nije mi prvi put, vec sam bio ovde". Pitam zasto a on "Pa zato sto je dobro zezanje". Pustili smo masine da se malo ohlade i spremili se za drugi deo kursa, "Nagla promena pravca uz silovito kocenje".
Nastavice se...
Dovezli smo se i do drugog dela kompleksa gde cemo uvezbavati brzu promenu pravca. Klaus je rako da bismo trebali ici oko 80-85 km/h. Prvo je on pokazao kako treba to da cinimo, a onda smo se jedan po jedan postavljali na mesto za zalet i cekali komandu preko radija da krenemo. Sustina ovog dela kursa se sastoji u tome da u momentu kada postizete brzinu ulazite u traku formiranu od cunjeva (a vrlo blizu ispred vas se nalazi jedan red cunjeva vodoravno koji oznacava prepreku i nakon toga ponovo jedan deo trake formiran od cunjeva), na instruktorov znak obidjete prepreku sa leve ili sa desne strane, u zavisnosti od onoga sto on u poslednjem momentu pokaze, i da pritom sto je moguce jace pritisnete kocnicu i kvacilo. Znaci, manevar izbegavanja uz strahovito kocenje. Traka je uska, tek nesto sira od auta. Krecem prvi put i pri izmeni pravca oborim dva cunja. Uz to Klaus rece preko radija da idem brze jer sam isao 76 km/h. Mislim se ja dobro, dobro, sad ces da vidis. Sledeci put se zalecem i 98 km/h. Ovog puta dobijam primedbu da nisam dovoljno jako stisnuo kocnicu i da sam oborio jedan cunj. S obzirom da sam probao jos nekoliko puta bilo je skoro savrseno. I ovo zaista ima smisla i moze se primeniti na situacije iz stvarnog zivota. Setite se i sami koliko ste puta naisli na iznenadnu prepreku na putu.
Najbrzi je u tom manevru isao 101 km/h mada to nije imalo nikakvog znacaja za sam tok treninga, osim sto je insturktoru postalo jasno da ce se svi maksimalno potruditi da nagaze.
I taj deo treninga smo zavrsili pa je na red dosla jedna od poslastica, voznja velikim brzinama na kruznoj stazi sa nagibom.
To treba doziveti.
Nastavice se...
Instruktor Klaus je poveo kolonu od 5 vozila na kruznu stazu. Pricao je sve vreme na nemackom, a meni je na engleski prevodio suvozac Alex. Sama staza ima 3 trake plus zaustavnu, pod finim je nagibom mora se priznati (moze se videti na http://www.opel-opc.de" onclick="window.open(this.href);return false; sajtu, u odeljku OPC training, pa video). Krenuli smo iz krajnje desne naravno, a Klaus je sve vreme preko radija govorio da nema potrebe da se dira volan i da ce on polako da ubrzava, a da ga mi pratimo. Bio sam 2-3. iza njega i pravo da vam kazem tesko je bilo pratiti ga. Corsu sam maltretirao maksimalno. Sto se vise brzina povecavala auto se "sam" penjao prema obodu staze, a prolazeci sve vise i vise krugova, ubrzali smo do maximuma. Kazaljka za brzinu otisla je do kraja (oko 240 km/h). Picimo svi jedan za drugim, razmak izmedju samo par metara. Tek tada covek shvati da ide neverovatno brzo a i ne oseca. Vec smo u krajnjoj levoj traci (ako sam dobro razumeo mogu se postici brzine i od 300 km/h). Ja mahinalno drzim volan, a kaze mi Alex, ma pusti volan slobodno, sve ide samo. Nevoljno pustam volan i zaista auto juri, meni ruke slobodne i nikad srecniji. Noga na papucici gasa samo sto ne probije patos.
Tu vec krecem da se zezam, napravim pozu kao da sam duh iz lampe i kazem Alexu "Ja sam duh iz lampe. Oslobodi me i ispunicu ti tri zelje"
Covek u cudu pocinje da se smeje.
Smenjujemo se i sada moj suvozac ima svoj red za kruznu stazu i nakon dostignute maksimalne brzine pocinjemo neobavezno da caskamo. Naravno, volan vise niko ne drzi.
Lagano smo krenuli da usporavamo, auto je poceo da se spusta, i krenuli smo ka mestu okupljanja jer je bila pauza za rucak. Izlazim, hukcem, jos bih se vozio.
Ali svi su ogladneli pa smo otisli da napunimo baterije pre druge polovine kursa.
Komentarisem kako je ovo bilo super, ne znam moze li bolje, a suvozac mi kaze da najbolje cuvaju za kraj.
Srecan i zadovoljan navalio sam na klopu koja je bila zaista obilna. Bilo je svega, od corbe, do mesa, krompira i dezerta (opet svedski sto) i naravno osvezenja koliko se zeli.
Bilo je to odlicno punjenje baterija za ono sto dolazi posle.
Nastavak sledi...
Da nastavimo. Krenula je druga polovina treninga. Otisli smo do platoa gde smo izvodili brzu promenu pravca uz kocenje. Sada je tu bila postavljena mala staza od cunjeva, uska i sa ostrim krivinama. Prosli smo automobilima nekoliko krugova kako bismo je zapamtili. U okviru ovog uvezbavanja smo saznali da cemo voziti Astru OPC sa specijalno montiranom "cinijom" u obliku polulopte na haubu sa suvozaceve strane. Teniska loptica se nalazila u njoj, vezana poduzim kanapom za dno. Cilj je bio voziti dovoljno brzo i vesto u takvim krivinama, bez kocenja kako loptica ne bi ispala. Ukoliko loptica ispadne moras da stanes, izadjes iz auta i vratis je, a vreme ide. Svaki oboren cunj je dodatnih 5 sekundi. Vozi se jedan probni krug i nakon toga po dva koja se mere. Tu sam zaista pomislio da je konacno dosao deo gde nema sanse da odradim dobro
Prevario sam se, mic po mic, u probnom krugu mislim da sam imao najbolje vreme. Zanimljivo je da sam pri namestanju na startnu liniju zabo kocnicu u mestu, onako beogradski, pa je loptica izletela. Odvozio sam svoja dva kruga i po rezultatu bio negde u sredini. Ja zadovoljan samo dok nisam poslednji.
Sve vreme smo na svakom od punktova imali hladne sokove i vodu kako bismo se mogli osveziti posto je napolju bilo nenormalno vrelo.
Sumirali smo rezultate i krenuli na sledeci deo koji je u sekundi postao jako interesantan kad smo shvatili da je u pitanju staza od cunjeva, poduza i gde nemamo ogranicenja, vec se samo meri vreme.
Bilo je jasno da ce tek sad da ide noga maksimalno po gasu, da ce kocnice skripati kao nikad i da ce se gume bezobzirno trositi.
Nastavak sledi...
Kao sto rekoh u prethodnom postu, na red je dosla poduza staza sa cunjevima, postavljena na platou gde smo na pocetku kursa izvodili slalom. Objasnjeno nam je da cemo kad se bude merilo vreme voziti Corsu a do tada smo mogli da se uvezbavamo na cemu smo hteli i da sto bolje upoznamo stazu. Velikog li cuda, ponovo sam zaseo u Insigniu. Taj auto me hoce, pa me hoce.
Kaze mi Alex pici, daj sve od sebe, noga po gasu, gledaj da na vreme kocis da ne izgubis vreme itd. Toliko sam se uziveo, da sam u jednom momentu prisao veoma blizu onom ispred sebe. Adrenalin je proradio i onda jednostavno covek zeli da pretekne auto.
Krenulo je merenje i ponovo je bio jedan testni krug pa onda dva koja se mere. Ovde je npr. bio leteci start, bez zaustavljanja. Svaka cast onim dvema Corsama sta su izdrzale.
Verujte mi, citavo to trkanje i borba za sto bolje vreme su dovoljni da bi covek otisao tamo. Svi su napaljeni, svi zele brze, vise i bolje. Asfalt je kljucao, kocnice su cvilele kao nikad u zivotu i svi daju podrsku jedni drugima da se ostvari sto bolje vreme. Vladala je jedna zaista pozitivna atmosfera, svim polaznicima se video veliki osmeh zadovoljstva na licu. Zavrsio sam tu trku sa vremenom koje je opet bilo negde u sredini sto je meni bilo dovoljno da budem srecan.
Ponovo sam izasao na vrelinu ocekujuci da ostali zavrse trku (koja se vozila pojedinacno) kako bismo krenuli na ostatak kursa.
Posli smo ka relativno maloj, ali pravoj trkackoj stazi, sredjenoj, obelezenoj. Iduci putevima kroz OPEL-ov kompleks u Dudenhofenu proveli su nas po razlicitim delovima puta. Bilo je tu puteva sa sitnim neravninama, kaldrme, rupe, pa nekih cudnih poprecnih ulubljenja i rupa u putu. Sve je u svrhu testiranja novih vozila na razlicitim podlogama. Objasnjava meni Alex za te podloge da polako vozim, na sta mu ja odgovaram da mi ovde u Beogradu i Srbiji na takvim podlogama vozimo na dnevnoj bazi.
Zatim su tu bile i veoma strme nizbrdice i usponi. Sve rampe koje postoje u samom kompleksu prolaze se automatski. Senzor ocitava i automatski podize rampu. Kroz citav test centar postavljeni su saobracajni znakovi koji objasnjavaju test vozacima kada menjaju brzinu iz jedne u drugu. Takodje, postoji i pumpa za koju mi je Alex objasnio da ima sve vrste goriva koje se u svetu koriste. Benzin sa razlicitim nivoima oktana, razne vrste dizela, biogorivo, TNG i sve ono sto se koristi kako bi se novi modeli automobila testirali na pravi nacin.
Dodjosmo najzad i do trkacke staze. Kurs se blizio kraju, vreme je proteklo neverovatnom brzinom.
Nastavak sledi...
Dosla je na red i trkacka staza. Instruktor je poveo kolonu, ja za divno cudo ponovo u Insigniji.
Prvi koji je bio iza instruktora dva kruga je njega pratio u stopu kad treba da koci, kad, kako i gde da skrene. Nakon dva kruga onaj koji je pratio instruktora Klausa odlazio bi na zadnje mesto i tako u krug. Ni sam ne znam koliko sam krugova tu odvozio, a bilo je cepaj, udri, gas. Nebitno ko je ispred tebe samo juris. U jednom momentu sam mom suvozacu priredio jednu od srpskih vestina, iznenadni slalom na putu, s obizrom da sam za dlaku izbegao da izletim sa staze ali sam reagovao kako treba za sta sam dobio cestitke. Pravljene su mini pauze od po neki minut, stanemo da se masine ohlade, pa zamenimo automobile, pa sam onda uleteo u Insigniu Sports Tourer, pa onda i nju maltretirao.
Tu smo dobili i priliku da nas Manuel Reuter provoza u Astri OPC, naravno ko je hteo. Odmah se nas nekoliko prijavio. Covek je objasnio da ce da iskljuci svu elektroniku i da ce voziti bez ikakvih elektronskih pomagala. Cim sam seo sa njim u kola pocela je fantasticna voznja. Jednostavno, imas osecaj da ces se u svakoj krivini slupati, a u isto vreme si siguran u bezbednost jer znas ko te vozi. Potpuno ludilo. Reuter je svaku krivinu izdriftovao maksimalno. Tek tada covek shvati da taj auto moze i vise i bolje u odnosu na ono sto smo mi ostali mislili da je maksimum. Izlazim odatle, nisam ni svestan koliko mi je bilo dobro.
Vidim slobodan jedan auto, opet ulecem da vozim. Jednostavno, nikad nije dosta, uvek moze jos. Bilo je tu i lepljenja uz "bulju" onog ispred mene i naglog kocenja. Osecaj recima ne moze da se opise. Naposletku, Klaus preko radija javlja da je vreme da podjemo ponovo na mesto okupljanja da sumiramo utiske.
Nastavak sledi...
Priblizio se kraj kursa, vec je proslo 16h, a poceli smo nesto posle 9h. Osvezavamo se hladnom vodom i sokovima, popunjavamo upitnike o tome da li nam se dopalo. Dobijamo OPC brosuru, blokcic i olovku. Naravno, mozemo da zadrzimo i nase kartice sa imenom koje smo nosili oko vrata. Hebo blokcic i olovku, karticu najvise volim.
Sumiraju se rezultati, pobednici u deonicama koje su se merile, dobijaju specijalne kackete. Moj suvozac je osvojio jedan tako da sam cestitao i obecao jednu majicu sa natpisom Opel Club Serbia, kao onu koju sam nosio. Usledilo je i zajednicko slikanje, slikao je jedan od ljudi koji rade tamo (ovo je slika koju su svima poslali).
Podelili su nam sertifikate o zavrsenom kursu sa potpisom Manuela Reutera, a onda je doslo iznenadjenje i za njih. Prvi put da neko njima urucuje neku nagradu iliti poklon. Vadim ja iz kese cetiri zuto-crne majice OPCS i dajem Manuelu Reuteru, Klausu, Sashi i liku iz njihove ekipe koji je merio vreme. Zbunjeni su, nisu ocekivali, vidim osmehe i na licima ostalih polaznika i prosto znam da sam uradio pravu stvar. Nazalost, nisam imao prilike da ih slikam sa majicama, ali nema veze, barem se na ovoj kolektivnoj vidi instruktor Klaus kako je drzi u ruci. Prokomentarisali su natpis i onda su nakon mog objasnjenja shvatili da se radi o Fan klubu i da sam ja prevalio 1400 km samo zbog tog dogadjaja. Rekao sam im da cu doci i sledece godine, oni su naravno pozeleli dobrodoslicu i meni i svim buducim polaznicima, srdacno smo se ispozdravljali i vreme je bilo da se krene. S obzirom da je Alex kao radnik Opela imao pravo da svojim kolima udje u sam kompleks, on me je i odvezao odatle do stanice brze zeleznice u Dudenhofenu kako bih se vratio u Frankfurt. Coveku sam na rastanku dao preostalu OPCS majicu, pozdravio se jos jedanput sa njim, zahvalio mu se na druzenju i podrsci i zalupio vrata automobila.
Osecao sam se fantasticno, znam da sam naucio mnogo, a i da budem iskren, dao sam sebi oduska drzeci nogu na gasu i maltretirajuci kocnice.
Bio sam siguran u jedno, doci cu i sledece godine kako znam i umem. A osecao sam zadovoljstvo i zbog jos jedne stvari, za nas i Srbiju se culo i u test centru u Dudenhofenu i u samoj fabrici u Riselshajmu i moze da nam bude drago sto ce nase majice biti tamo, majice na kojima pise Opel Club Serbia - OPCS.
Evo konacno da na miru napisem malo detaljnije o tome sta sam sve obisao i na koji sam nacin promovisao Opel Club Serbia, a pritom i uzivao.
8. jula sam doputovao u Frankfurt avionom i iskoristio vreme odmah po dolasku da skapiram koliko mi vremena i kojim prevozom treba do Riselshajma sutradan. Lepo se ja spremim i jos lepo kontam kako cu sutra ja to polako ujutru da krenem da obilazim grad i jos cu usput da pitam koliko kosta iznajmljivanje automobila u blizini mesta gde sam odseo. Odem ja tamo, gospodjica lepo sredjena, pitam je moze li na engleskom, kaze moze. Koje automobile imate da mi ponudite na 3 dana i po kojoj ceni? Kaze ona, imamo mercedes B klase za 105 evra, imaju VW Passat i Audi TT za koji rece da je skup. Kako mi je spomenula VW meni mrak na oci.
Rekoh, batali taj VW i Audi, kakav je mercedes? Kaze ona automatik. Ja u sekundi "cao, zdravo", izadjem odatle i krenem autobusom. Dodjem do centra i tu presednem na S-Bahn sto mu dodje kao brza zeleznica (imaju i "sporu" koja je od nase brza 10 puta) i zaputim se u Riselshajm ne znajuci ni gde je tamo OPEL tacno, al' naci cu ga mislim se, pa ne znam sta da je. Izadjem iz voza, kad lepo odmah na trgu vidim statuu osnivaca i lepo velikim slovima na zidu iza pise OPEL.
Vidim pise na jednom delu OPEL shop i udjem unutra, kad me tu saceka i natpis da ima i Adam Bistro. Do 00, OPEL kafana.
Odem do pulta salona ili kako god da ga oni zovu i pitam kako mogu da obidjem muzej? Kaze mi ona, ne mozete ovako, mozete u okviru ture gde prodjete kroz ceo proizvodni pogon fabrike i na kraju ture imate obilazak muzeja oldtajmera, medju kojima je i sampionski auto Manuela Reutera.
S obzirom da je bilo jos oko 2-3 sata do pocetka ture prosetao sam se malo po Riselshajmu usput kupivsi neke sitnice u OPEL shopu.
Nastavak sledi...
U medjuvremenu sam otisao da potrazim sigurnosne srafove i svecice za drugara i nadjem ja srafove i uzmem i njemu i sebi. No, kad sam ga obavestio da sam uzeo, rekao mi je da cak i za manje para mogu da se kupe u Autoprometu. Rekoh, do piiiiiiiip.
Vratim se ja u OPEL na pocetak ture, dam 4,50 evra, skupilo se jedno 10-15 ljudi. Dodje vodic, podeli nam slusalice na koje cemo slusati sta prica dok je napolju bucno. Skapirao sam da je rekao bez fotografisanja, osim kad on kaze da moze. Usli smo u autobus sa OPELovim obelezjima, zut naravno, i krenuli u dvoiposatni obilazak fabrike.
Pocelo je naravno od istorijata i nastanka OPEL-a, covek je pricao i pricao, ostali su ga razumeli, ali ja ne. No to mi nije smetalo da dobrocudno klimam glavom.
Potom nas je odveo u mini bioskop gde su nam prikazali na platnu ukratko proizvodni proces da shvatimo sta cemo obici. Ono sto je interesantno je da su sva sedista u bioskopu iz Opel Omege.
Onda je krenuo dalji obilazak pogona gde nisam smeo da slikam. Isli smo autobusom od hangara do hangara da tako kazem jer je kompleks nepojmljivo ogroman. Tako sam video i sam pocetak pravljenja karoserije od izdvajanja lima, preko presovanja u oblik automobila, pa spajanja delova karoserije, varenja gde ceo posao obavljaju roboti uz minimalan nadzorni rad zaposlenih. Naravno, nakon toga, video sam i pogon gde ubacuju motore, menjace, stvaljaju ceo donji deo sa izduvom. Prisustvovao sam momentu kada im dovoze nove motore kamionima i kako oni brzinski zavrsavaju na proizvodnoj traci. U svakom momentu zna se ko sta radi, sve se vidi na da tako kazem semaforu, vidi se koji je deo proizvodnog procesa u toku, sta je sve ostalo da se uradi, koliko je uradjeno. Naravno, u Riselshajmu je glavni akcenat na proizvodnji Insignie. Pomislio sam naivno da nije normalno koliko ih ima na proizvodnoj traci pred finalnim sklapanjem. Dok su nas vozili do muzeja oldtajmera primetio sam na jednom platou bukvalno hiljade Insignia. Da mi samo jednu daju, ne bi ni primetili.
Dodjosmo naposletku i do muzeja gde je bilo dozvoljeno slikanje, samo nije bilo previse vremena, tako da su neke slike malo zamucene. Jedini sam ja pokusao da slikam sve.
Nastavak sledi...
Na kraju dajem ja vodicu OPCS majicu i objasnim mu odakle sam i da ga nista nisam razumeo sta je pricao.
Covek u cudu, zahvajuje se i pita da li mi se dopalo. Ma jeste, imam oci, to je dovoljno, na sta se nasmejao i pristao na zajednicko slikanje.
Kao i u Beogradu, i ovde je bio neki ludak, pijandura na ulici, koji je pokusavao da igra na taktove neke muzike koja je dopirala iz kruga fabrike.
Znao sam da ce nakon ovakvog dana, sutradan morati da bude do 00 na samom OPC trening danu. O tome pisem kad se vratim u Beograd sutra vece.
E sad da napisem sta se desavalo na samom OPC trening danu. [opc2.gif]
Dovezao me je drugar do Dudenhofena koji je udaljen jedno 30-40 km od Frankfurta i prijavio sam se da sam dosao. Na prijavnici su me uputili da sacekam sa ostalima na parkingu. Ljudi su se i ovde udubili u price, verovatno o OPC vozilima, ali ja kao i u Riselshajmu nista nisam razumeo jer su svi bili Nemci. Na majici mi je vidno stajalo Opel Club Serbia.
Nakon 10-ak minuta po nas je dosao lik u crnoj Zafiri OPC da nas uvede u sam test centar. Vec kako smo prosli prvu rampu postalo je jasno da je citav kompleks ogroman i da stvarno fantasticno izgleda. Dovezao nas je posle par minuta voznje do mesta okupljanja, tj. mesta gde drze uvodnu rec, gde su postavljeni automobili i gde je objekat sa stolovima i stolicama gde smo klopali. Odmah po dolasku bio je kratak dorucak (svedski sto hrana i pice). I ovde sam se morao prijaviti da bih dobio karticu sa imenom koju sam stavio oko vrata. Ljubazna OPEL devojka mi je objasnila da sam jedini van nemackog govornog podrucja, ali da to nije problem jer instruktori znaju engleski pa ce mi objasnjavati da razumem.
Dok smo svi mi polaznici sedeli za stolom i mrljavili klopu po ustima, pojavio se Manuel Reuter sa jos dvojicom instruktora. Poceli su uvodno izlaganje, a ja sam samo gledao u kratak film koji su pustali na platnu. Krenuse svi napolje i rasporedise nas u dve grupe. Ja sam bio u crvenoj sto je znacilo da idem kod instruktora Klausa, a druga, plava grupa, otisla je kod instruktora Sase. Oni su vrlo brzo napustili taj plato i otisli na drugi deo kompleksa jer je citav dan organizovan tako da se dve grupe nazimenicno smenjuju na delovima test centra. Dok smo mi radili jednu obuku, oni su drugu itd.
Klaus je poceo da objasnjava pravilan polozaja za sedenje, vezivanje pojasa na pravi nacin i ne samo to. Objasnio nam je zasto je potrebno da se sedi tako (u smislu boljeg manevrisanja i upravljanja vozilom). U prakticnom primeru sve to savrseno ima smisla. S obzirom da sam ja jedini koji nije bas sve razumeo sta Klaus prica, prisao mi je Manuel Reuter i nekoliko minuta mi bio licni prevodilac na engleski, objasnjavajuci mi potom kako da na najbolji nacin odvozam slalom izmedju cunjeva bez da oborim ijedan. Pre kursa smatrao sam da je to nemoguce za mene ovako blesavog, ali sam odlucio da poslusam covekov savet.
Krenulo je rasporedjivanje u automobile (svi su bili beli). Receno nam je da cemo imati priliku da sve probamo ako zelimo (Astru OPC, Corsu OPC, Insigniu OPC i Insigniu OPC sports Tourer). Vidim niko ne prilazi Insigniji, te zurnim korakam ulecem ja i sedam. Mojoj sreci nikad kraja.
Do mene seda kao suvozac polaznik Alex za koga u uvodnom upoznavanju saznajem da je covek koji radi u OPEL-u u Riselshajmu. U svakom automobilu su bili vozac i suvozac koji su se smenjivali kako bi svi radili sve delove treninga. Objasnjavaju nam svima da ce komunicirati sa nama preko toki-vokija koji je u kolima. Krece prvi slalom i ja nekako bojazljivo vozim ali ne obaram nijedan cunj. Suvozac mi odmah rece da dobro vozim i imam dobar ritam ali da slobodno ubrzam. Tek tada sam poceo da se opustam i da dobijam kez na licu. Krenuo je spektakl i vec u sledecem ponavljanju to je bilo mnogo bolje, mnogo veca brzina, naravno uz neizostavnu skripu guma (cujem Klausa preko radija: Odlicno, nastavi tako, samo malo manje skripe
, a tesko da ga je iko poslusao za to). Ponavljali smo slalom ne znam koliko puta, pa sam onda ja seo na mesto suvozaca, a Alex na mesto vozaca. Zavrsi se posle nekog vremena taj deo treninga, izlazimo iz kola u kojima je klima bila ukljucena na 20 stepeni, a napolju temperatura polako raste da bi u toku dana dostigla 38 stepeni. Svima siroki osmeh na licu, a meni Alex kaze: "Nije to nista, tek vas ceka zabava u toku dana". Ja reko' otkud znas, kaze on: "Pa nije mi prvi put, vec sam bio ovde". Pitam zasto a on "Pa zato sto je dobro zezanje". Pustili smo masine da se malo ohlade i spremili se za drugi deo kursa, "Nagla promena pravca uz silovito kocenje". Nastavice se...
Dovezli smo se i do drugog dela kompleksa gde cemo uvezbavati brzu promenu pravca. Klaus je rako da bismo trebali ici oko 80-85 km/h. Prvo je on pokazao kako treba to da cinimo, a onda smo se jedan po jedan postavljali na mesto za zalet i cekali komandu preko radija da krenemo. Sustina ovog dela kursa se sastoji u tome da u momentu kada postizete brzinu ulazite u traku formiranu od cunjeva (a vrlo blizu ispred vas se nalazi jedan red cunjeva vodoravno koji oznacava prepreku i nakon toga ponovo jedan deo trake formiran od cunjeva), na instruktorov znak obidjete prepreku sa leve ili sa desne strane, u zavisnosti od onoga sto on u poslednjem momentu pokaze, i da pritom sto je moguce jace pritisnete kocnicu i kvacilo. Znaci, manevar izbegavanja uz strahovito kocenje. Traka je uska, tek nesto sira od auta. Krecem prvi put i pri izmeni pravca oborim dva cunja. Uz to Klaus rece preko radija da idem brze jer sam isao 76 km/h. Mislim se ja dobro, dobro, sad ces da vidis. Sledeci put se zalecem i 98 km/h. Ovog puta dobijam primedbu da nisam dovoljno jako stisnuo kocnicu i da sam oborio jedan cunj. S obzirom da sam probao jos nekoliko puta bilo je skoro savrseno. I ovo zaista ima smisla i moze se primeniti na situacije iz stvarnog zivota. Setite se i sami koliko ste puta naisli na iznenadnu prepreku na putu.
Najbrzi je u tom manevru isao 101 km/h mada to nije imalo nikakvog znacaja za sam tok treninga, osim sto je insturktoru postalo jasno da ce se svi maksimalno potruditi da nagaze.
I taj deo treninga smo zavrsili pa je na red dosla jedna od poslastica, voznja velikim brzinama na kruznoj stazi sa nagibom.
To treba doziveti.
Nastavice se...
Instruktor Klaus je poveo kolonu od 5 vozila na kruznu stazu. Pricao je sve vreme na nemackom, a meni je na engleski prevodio suvozac Alex. Sama staza ima 3 trake plus zaustavnu, pod finim je nagibom mora se priznati (moze se videti na http://www.opel-opc.de" onclick="window.open(this.href);return false; sajtu, u odeljku OPC training, pa video). Krenuli smo iz krajnje desne naravno, a Klaus je sve vreme preko radija govorio da nema potrebe da se dira volan i da ce on polako da ubrzava, a da ga mi pratimo. Bio sam 2-3. iza njega i pravo da vam kazem tesko je bilo pratiti ga. Corsu sam maltretirao maksimalno. Sto se vise brzina povecavala auto se "sam" penjao prema obodu staze, a prolazeci sve vise i vise krugova, ubrzali smo do maximuma. Kazaljka za brzinu otisla je do kraja (oko 240 km/h). Picimo svi jedan za drugim, razmak izmedju samo par metara. Tek tada covek shvati da ide neverovatno brzo a i ne oseca. Vec smo u krajnjoj levoj traci (ako sam dobro razumeo mogu se postici brzine i od 300 km/h). Ja mahinalno drzim volan, a kaze mi Alex, ma pusti volan slobodno, sve ide samo. Nevoljno pustam volan i zaista auto juri, meni ruke slobodne i nikad srecniji.
Noga na papucici gasa samo sto ne probije patos. Tu vec krecem da se zezam, napravim pozu kao da sam duh iz lampe i kazem Alexu "Ja sam duh iz lampe. Oslobodi me i ispunicu ti tri zelje"
Covek u cudu pocinje da se smeje.
Smenjujemo se i sada moj suvozac ima svoj red za kruznu stazu i nakon dostignute maksimalne brzine pocinjemo neobavezno da caskamo. Naravno, volan vise niko ne drzi.
Lagano smo krenuli da usporavamo, auto je poceo da se spusta, i krenuli smo ka mestu okupljanja jer je bila pauza za rucak. Izlazim, hukcem, jos bih se vozio.
Ali svi su ogladneli pa smo otisli da napunimo baterije pre druge polovine kursa.
Komentarisem kako je ovo bilo super, ne znam moze li bolje, a suvozac mi kaze da najbolje cuvaju za kraj.
Srecan i zadovoljan navalio sam na klopu koja je bila zaista obilna. Bilo je svega, od corbe, do mesa, krompira i dezerta (opet svedski sto) i naravno osvezenja koliko se zeli.
Bilo je to odlicno punjenje baterija za ono sto dolazi posle.
Nastavak sledi...
Da nastavimo. Krenula je druga polovina treninga. Otisli smo do platoa gde smo izvodili brzu promenu pravca uz kocenje. Sada je tu bila postavljena mala staza od cunjeva, uska i sa ostrim krivinama. Prosli smo automobilima nekoliko krugova kako bismo je zapamtili. U okviru ovog uvezbavanja smo saznali da cemo voziti Astru OPC sa specijalno montiranom "cinijom" u obliku polulopte na haubu sa suvozaceve strane. Teniska loptica se nalazila u njoj, vezana poduzim kanapom za dno. Cilj je bio voziti dovoljno brzo i vesto u takvim krivinama, bez kocenja kako loptica ne bi ispala. Ukoliko loptica ispadne moras da stanes, izadjes iz auta i vratis je, a vreme ide. Svaki oboren cunj je dodatnih 5 sekundi. Vozi se jedan probni krug i nakon toga po dva koja se mere. Tu sam zaista pomislio da je konacno dosao deo gde nema sanse da odradim dobro
Prevario sam se, mic po mic, u probnom krugu mislim da sam imao najbolje vreme. Zanimljivo je da sam pri namestanju na startnu liniju zabo kocnicu u mestu, onako beogradski, pa je loptica izletela.
Odvozio sam svoja dva kruga i po rezultatu bio negde u sredini. Ja zadovoljan samo dok nisam poslednji. Sve vreme smo na svakom od punktova imali hladne sokove i vodu kako bismo se mogli osveziti posto je napolju bilo nenormalno vrelo.
Sumirali smo rezultate i krenuli na sledeci deo koji je u sekundi postao jako interesantan kad smo shvatili da je u pitanju staza od cunjeva, poduza i gde nemamo ogranicenja, vec se samo meri vreme.
Bilo je jasno da ce tek sad da ide noga maksimalno po gasu, da ce kocnice skripati kao nikad i da ce se gume bezobzirno trositi.
Nastavak sledi...
Kao sto rekoh u prethodnom postu, na red je dosla poduza staza sa cunjevima, postavljena na platou gde smo na pocetku kursa izvodili slalom. Objasnjeno nam je da cemo kad se bude merilo vreme voziti Corsu a do tada smo mogli da se uvezbavamo na cemu smo hteli i da sto bolje upoznamo stazu. Velikog li cuda, ponovo sam zaseo u Insigniu. Taj auto me hoce, pa me hoce.
Kaze mi Alex pici, daj sve od sebe, noga po gasu, gledaj da na vreme kocis da ne izgubis vreme itd. Toliko sam se uziveo, da sam u jednom momentu prisao veoma blizu onom ispred sebe. Adrenalin je proradio i onda jednostavno covek zeli da pretekne auto.
Krenulo je merenje i ponovo je bio jedan testni krug pa onda dva koja se mere. Ovde je npr. bio leteci start, bez zaustavljanja. Svaka cast onim dvema Corsama sta su izdrzale.
Verujte mi, citavo to trkanje i borba za sto bolje vreme su dovoljni da bi covek otisao tamo. Svi su napaljeni, svi zele brze, vise i bolje. Asfalt je kljucao, kocnice su cvilele kao nikad u zivotu i svi daju podrsku jedni drugima da se ostvari sto bolje vreme. Vladala je jedna zaista pozitivna atmosfera, svim polaznicima se video veliki osmeh zadovoljstva na licu. Zavrsio sam tu trku sa vremenom koje je opet bilo negde u sredini sto je meni bilo dovoljno da budem srecan.
Ponovo sam izasao na vrelinu ocekujuci da ostali zavrse trku (koja se vozila pojedinacno) kako bismo krenuli na ostatak kursa.
Posli smo ka relativno maloj, ali pravoj trkackoj stazi, sredjenoj, obelezenoj. Iduci putevima kroz OPEL-ov kompleks u Dudenhofenu proveli su nas po razlicitim delovima puta. Bilo je tu puteva sa sitnim neravninama, kaldrme, rupe, pa nekih cudnih poprecnih ulubljenja i rupa u putu. Sve je u svrhu testiranja novih vozila na razlicitim podlogama. Objasnjava meni Alex za te podloge da polako vozim, na sta mu ja odgovaram da mi ovde u Beogradu i Srbiji na takvim podlogama vozimo na dnevnoj bazi.
Zatim su tu bile i veoma strme nizbrdice i usponi. Sve rampe koje postoje u samom kompleksu prolaze se automatski. Senzor ocitava i automatski podize rampu. Kroz citav test centar postavljeni su saobracajni znakovi koji objasnjavaju test vozacima kada menjaju brzinu iz jedne u drugu. Takodje, postoji i pumpa za koju mi je Alex objasnio da ima sve vrste goriva koje se u svetu koriste. Benzin sa razlicitim nivoima oktana, razne vrste dizela, biogorivo, TNG i sve ono sto se koristi kako bi se novi modeli automobila testirali na pravi nacin.
Dodjosmo najzad i do trkacke staze. Kurs se blizio kraju, vreme je proteklo neverovatnom brzinom.
Nastavak sledi...
Dosla je na red i trkacka staza. Instruktor je poveo kolonu, ja za divno cudo ponovo u Insigniji.
Prvi koji je bio iza instruktora dva kruga je njega pratio u stopu kad treba da koci, kad, kako i gde da skrene. Nakon dva kruga onaj koji je pratio instruktora Klausa odlazio bi na zadnje mesto i tako u krug. Ni sam ne znam koliko sam krugova tu odvozio, a bilo je cepaj, udri, gas. Nebitno ko je ispred tebe samo juris. U jednom momentu sam mom suvozacu priredio jednu od srpskih vestina, iznenadni slalom na putu, s obizrom da sam za dlaku izbegao da izletim sa staze ali sam reagovao kako treba za sta sam dobio cestitke. Pravljene su mini pauze od po neki minut, stanemo da se masine ohlade, pa zamenimo automobile, pa sam onda uleteo u Insigniu Sports Tourer, pa onda i nju maltretirao.
Tu smo dobili i priliku da nas Manuel Reuter provoza u Astri OPC, naravno ko je hteo. Odmah se nas nekoliko prijavio. Covek je objasnio da ce da iskljuci svu elektroniku i da ce voziti bez ikakvih elektronskih pomagala. Cim sam seo sa njim u kola pocela je fantasticna voznja. Jednostavno, imas osecaj da ces se u svakoj krivini slupati, a u isto vreme si siguran u bezbednost jer znas ko te vozi. Potpuno ludilo. Reuter je svaku krivinu izdriftovao maksimalno. Tek tada covek shvati da taj auto moze i vise i bolje u odnosu na ono sto smo mi ostali mislili da je maksimum. Izlazim odatle, nisam ni svestan koliko mi je bilo dobro.
Vidim slobodan jedan auto, opet ulecem da vozim. Jednostavno, nikad nije dosta, uvek moze jos. Bilo je tu i lepljenja uz "bulju" onog ispred mene i naglog kocenja. Osecaj recima ne moze da se opise. Naposletku, Klaus preko radija javlja da je vreme da podjemo ponovo na mesto okupljanja da sumiramo utiske.
Nastavak sledi...
Priblizio se kraj kursa, vec je proslo 16h, a poceli smo nesto posle 9h. Osvezavamo se hladnom vodom i sokovima, popunjavamo upitnike o tome da li nam se dopalo. Dobijamo OPC brosuru, blokcic i olovku. Naravno, mozemo da zadrzimo i nase kartice sa imenom koje smo nosili oko vrata. Hebo blokcic i olovku, karticu najvise volim.
Sumiraju se rezultati, pobednici u deonicama koje su se merile, dobijaju specijalne kackete. Moj suvozac je osvojio jedan tako da sam cestitao i obecao jednu majicu sa natpisom Opel Club Serbia, kao onu koju sam nosio. Usledilo je i zajednicko slikanje, slikao je jedan od ljudi koji rade tamo (ovo je slika koju su svima poslali).
Podelili su nam sertifikate o zavrsenom kursu sa potpisom Manuela Reutera, a onda je doslo iznenadjenje i za njih. Prvi put da neko njima urucuje neku nagradu iliti poklon. Vadim ja iz kese cetiri zuto-crne majice OPCS i dajem Manuelu Reuteru, Klausu, Sashi i liku iz njihove ekipe koji je merio vreme. Zbunjeni su, nisu ocekivali, vidim osmehe i na licima ostalih polaznika i prosto znam da sam uradio pravu stvar. Nazalost, nisam imao prilike da ih slikam sa majicama, ali nema veze, barem se na ovoj kolektivnoj vidi instruktor Klaus kako je drzi u ruci. Prokomentarisali su natpis i onda su nakon mog objasnjenja shvatili da se radi o Fan klubu i da sam ja prevalio 1400 km samo zbog tog dogadjaja. Rekao sam im da cu doci i sledece godine, oni su naravno pozeleli dobrodoslicu i meni i svim buducim polaznicima, srdacno smo se ispozdravljali i vreme je bilo da se krene. S obzirom da je Alex kao radnik Opela imao pravo da svojim kolima udje u sam kompleks, on me je i odvezao odatle do stanice brze zeleznice u Dudenhofenu kako bih se vratio u Frankfurt. Coveku sam na rastanku dao preostalu OPCS majicu, pozdravio se jos jedanput sa njim, zahvalio mu se na druzenju i podrsci i zalupio vrata automobila.
Osecao sam se fantasticno, znam da sam naucio mnogo, a i da budem iskren, dao sam sebi oduska drzeci nogu na gasu i maltretirajuci kocnice.
Bio sam siguran u jedno, doci cu i sledece godine kako znam i umem. A osecao sam zadovoljstvo i zbog jos jedne stvari, za nas i Srbiju se culo i u test centru u Dudenhofenu i u samoj fabrici u Riselshajmu i moze da nam bude drago sto ce nase majice biti tamo, majice na kojima pise Opel Club Serbia - OPCS.
