Zezanje

[zoranc]

[b_samardzic]

Sve tacno sem ovog zadnjeg necemo da pricamo nemacki, tu moramo da se razlikujemo.

Sve vec odavno isprobano i uradjeno u latinskoj americi.

[zoranc]

[zoranc]

[Pro FX-Sniper]

eh Zoki...da nije tragicno, bilo bi komicno

[Pro FX-Sniper]

[sErGiO]

Ovo sam juče slikao na Padini u VML-u:

[Pro FX-Sniper]

Kakav divan urbanističko arhitektonski projekat. Prosto pleni svojom pojavom.

[b_samardzic]

Cardak ni na nebu ni na zemlji.

[Chubbs]

[sErGiO]

Tragikomika

Al ovo je prava, pravcijata šala:


Hari Poter i kamen temeljac

U toku je 2045. godina, a u prvoj kuli prve A faze “Beograda na vodi” održava se sastanak kućnog saveta.
Dnevni red je bogat: Zorici Brunclik curi voda iz kupatila Muhameda Alabara, koji već mesecima nije tu, a nikome nije ostavio ključeve od stana. Šaban Šaulić je otkrio žute mrave u kuhinji. Željko Joksimović danima stoji na terasi i viče: “Alabaru pederu”, jerbo ne može da spava od komaraca.


Miroljub Aranđelović Kemiš kuka na buku iz ulaza zgrade gde 50 klinaca ceo dan čeka da izađe Novak Đoković i lupaju teniskim lopticama o zid. Tijana Ajfon se žali da je dobila pripadajući podrum u kome se nalazi vremenska kapsula sa porukom premijera, pa nema mesta da u podrum uglavi pokvarenu veš mašinu.
-Evo vidite ovu fleku iznad bidea! Ja sam zvala komšiju Alabara na mobilni, zvala sam ga na fiksni, na Viber, slala mu mejlove... - viče Zorica Brunclik na predsednika kućnog saveta Sinišu Malog.
-Zorice, ne kaže se Viber nego Vajber. I ja ga zovem mesecima, ne javlja se, a upravo treba da počne prva B faza gde ćemo imati veliku ponudu poslovnih prostora. Evo, ako hoćete da vidite prospekt... - tutka joj Mali katalog.
-Znate šta, Siniša, ja hoću, samo da poslovni prostor iznad mene ne kupi Alabar. Imati Alabara na vertikali je noćna mora – kaže mu Brunclik Zorica.
-A vidite ovo: žuti mravi u kujni u 21. veku! – besan je Šaban Šaulić sa teglom upravo ulovljenih mrava.
-Žuti mravi! Hm, jasno vam je valjda da je to maslo onog Balše Božovića! - kaže predsednik Siniša i u poverenju šapne Šabanu: “Nije to ništa, burazeru, kod mene u stanu se pojavile žute patke! Ovooolike!!!”
-Pa Siniša, majku mu, kada ste nam prodavali ove stanove niste nam rekli da je prekoputa, na onom ostrvu, najveće stanište komaraca kapitalaca u jugoističnoj Evropi! - već je na ivici živaca Željko Joksimović.
-Ajde komarci, al' ova deca što čekaju Novaka Đokovića! Pa to nema smisla! Dan i noć su tu! Ja im sto puta objšanjavam da je Novak u Monte Karlu, a oni kažu: “Oladi, matori”, i nastavljaju da lupaju onim lopticama o zid - žali se Kemiš.
-A dokle će ona vremenska kapsula da stoji uzidana mom podrumu? - znatiželjna je Tijana Ajfon.
Predsednik kućnog saveta Siniša Mali otišao je na kraju u svoj penthaus i sklopio oči, setivši se onog istorijskog Krstovdana od pre 30 godina, kada je sve izgledalo bajno. Što bi rekla Mira Marković, bilo je to ovako:
-Aco, izgleda da je Toma u pravu kada je predvideo: “Doći će žuti ljudi i piti vodu sa srpskih reka” - rekao je tog prepodneva oduševljeno ministar policije kada su mu preko “motorole” javili da veća grupa žutih ljudi pristiže ka Savi.
-Gde baš sad nađoše! Samo mi fale žuti ljudi da piju vodu sa reke usred direktnog prenosa. Blokiraj to! – rekao je premijer Vučić, reditelj i glavni junak prvog direktnog prenosa postavljanja kamena temeljca u istoriji srpskih televizija. Tim tempom, sledeći paralelan direktan prenos na RTS-u, Pinku i Studiju B može uslediti več krajem oktobra, kad premijer bude postavljao kamen u bure sa kiselim kupusom.
-Pa šta da im kažem? - pitao je ministar policije.
-Kaži im, brate, da je voda zagađena, da nije za piće i da dođu neki drugi put – rekao je premijer.
Čim je video Zorana Živkovića na čelu žutih ljudi sa kišobranima, komandir počasnog voda Žandamerije stao je ispred kordona.
-Odmah sam vas prepoznao. Vi ste onaj iz “Kremanskog proročanstva”! - rekao je Živkoviću.
-Kog, bre, proročanstva! Ja sam, bre, čoveče, iz Nove stranke, a ovi ostali su iz Stare stranke. Mi smo sad isti, samo je moja stranka novija od njihove – objasnio je komandiru.
-Pa dobro... Mene interesuje, je l' vas lično predvideo Tarabić? - bio je uporan komandir.
-Tarabić! Koji, bre, Tarabić!? Mene je predvideo onaj iz SUP Savski venac gde smo prijavili skup – rekao je Živković.
-Alo, ministre, ovi kažu da nisu iz “Kremanskog proročanstva”, nego iz nekog “Savskovenačkog proročasntva” - javio je komandir ministru.
Dvesta metara dalje ka Savi nadirale su i žute patke.
-Alo, Tomo, da l' su Tarabići predvideli možda da će, sem žutih ljudi, i jedna grupa belih ljudi sa žutim patkama doći da pije vodu sa srpskih reka! - raspitivao se ministar policije iz prve ruke.
-Toga nema, to su neki foliranti! Blokiraj! – rekao je predsednik Toma, koji se nalazio na Ist Riveru gde mu se upravo ostvarivalo Tarabića proročanstvo koje glasi: “Doći će crni čovek i reći: Tomo, zovi kad god šta treba”.
Kada su žuti ljudi bez pataka i beli ljudi sa patkama konačno blokirani , javio se problem: kako prepoznati one divne ljude koji nisu došli da piju vodu sa srpskih reka, nego su došli da jedu sendvič kraj reke. Neko se setio da oni imaju članske karte sendvičare “Sendvič Na Sendvič”, pa su propušteni i raspoređeni po okolnim mostovima.
-Evo, dame i gospodo, pogledajte ove ljude na mostovima. Svi oni su došli da skoče s mosta, ali kada su s mosta primetili kamen temeljac, mene i gospodina Alabara sa lopatama, shvatili su da ima nade za našu zemlju. I odustali od skoka – rekao je premijer u pozdravnom obraćanju, dodavši da su protiv projekta “Beograd na vodi” samo neki zatucani ljudi koji misle da je reka Sava pitka celim tokom.
-Ti ljudi umesto da prave “Waterfront” insceniraju “Watergate” - rekao je premijer.
Onda su premijer i mister Alabar napisali tajne poruke i ubacili u vremensku kapsulu. Mister Alabar je napisao svoj rezervni broj mobilnog, uz napomenu: “Ne davati Zorici Brunclik ako mi pukne cev u kupatilu”, a premijer je napisao: “Ovo je veliki korak za čovečanstvo, ali mali korak za Sinišu Malog”.
Na kraju su novinari pitali premijera: zašto policija blokira one žute ljude sa kišobranima i bele ljude sa žutim patkama, a on je rekao: “Nisam primetio policiju”. Šefica premijerovog kabineta zapisala je krišom u tefter: “Zakazati mu u ponedeljak kod oftamologa”.
I tako je izgledao taj istorijski Krstovdan koga se sa setom, u penthausu prve kule prve A faze “Beograda na vodi” 2045. godine prisećao predsednik kućnog saveta Siniša Mali, dok je Zorici Brunclik kapljala voda iz stana Muhameda Alabara.
Kao što je “Hari Poter i kamen mudrosti” priča o nevoljenom siročetu odraslom u porodici Darsli koja se prema njemu ophodila kao prema levom smetalu, dok mu nisu počela pristizati pisma iz škole za veštice i čarobnjake, tako je i “Hari Poter i kamen temeljac” priča o nevoljenom siročetu odraslom u familiji Šešelj, koga su svi smatrali za levo smetalo, dok mu jednog dana nisu počela pristizati pisma iz škole za pravljenje sendviča u kojima je pisalo samo jedno: “Svaka čast Vučiću”.

http://rs.n1info.com/a97142/Kolumne/...-temeljac.html

[stevak]

Vezano za aktuelnu temu o zatamnjivanju stakala:

[zoranc]

[stevak]

[zoranc]

Isjecak iz dnevnika (izbjeglica iz Sarajeva nakon Kanade i Floride vraca se u Sarajevo)
--------------------------------------------------------------------------------
3.Septembar -- Naplatio pare od osiguranja. Zgadila mi se ova Amerika.
Kao i Kanada, uostalom. Ubjedjujem familiju da odemo u Disneyland. Poslije cemo smisliti gdje ce mo i kako cemo..

10. Septembar -- Potrosio pare od osiguranja. Ne znam gdje cemo, djeca bi vec trebala u skolu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me upute kako da kupim stan u Sarajevu. Ucimo ubrzano gramatiku, ja vec uspjesno razlikujem ekavicu I ijekavicu. Djeca brkaju meko, mehko i tvrdo c, zaboravljaju umetnuti h gdje treba, palatalizacija im nijedna ne ide od ruke. Sta li ce od nas biti.

29. Oktobar -- Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan sto bi prodao knjizicu i da ima ope' jedan u Opstini koji bi pogurao za stan, ukoliko... Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan.

24. Novembar -- Papiri za stan u Sarajevu sredjeni, sreci nema kraja. Mi smo bez para. Djeca ne idu u skolu. Svi pomazemo u obliznjoj samoposluzi, imamo dovoljno za motel i kartu. Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokusavama da shvatimo trenutnu politicku situaciju. Ja imam problema sa razumijevanjem unutarnjih granica, nismo se valjda za to borili. Kazu mi da malo puno naginjem na unitaristicku politiku, a da opet nisam dovoljno ekstreman da mogu prezivjeti lako politicku realnost. Kazu mi isto tako da ne serem

24. Decembar -- Posljednje pripreme za put. Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Bozica, bice prazan avion. Tjeraju me da kupim Leviske, ne mogu me vise gledati u dronjcima. Fino smo se svi obukli, ponijeli smo nesto baterija, svijeca, mlijeka u prahu, kafe i dvije-tri cokolade, da obradujemo nase. Posljednja noc na ****nom sjevernoamerickom kontinentu. Nalet ga bilo, i onog ko ga otkri, o ove sto na njemu zive.

25. Decembar -- Prvi dan Bozica. Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama. Samo da mi je docepati se aviona. Nalecem na Deda Mraza u bermudama, saljem ga u neku stvar. Predajemo stvari, oduzimaju nam vrecu sa rizom i otpakovane vrece mlijeka u prahu ... kazu supci, zabranjeno po nekom njihovom zakonu. Ovo je vec prevrsilo mjeru. Psujem tecno. Oni se smiju. Budale. Stjuardesa me upozorava pazim kako se ponasam nakon sto sam ljubazno stisnuo pilota i vikn'o mu na uho: "Vozi Mujo!".

27. Decembar -- Amsterdam. Mmmm, osjecam miris Evrope. Zadrzavaju nas u policiji, kazu istekla nam oba pasosa, i crveni, i plavi. "Ma, koji ste mi vi ..." mislim se, ja - tamo se ja vise ne vracam. Fino mu kazem: "No Amerika, no, niks, kaput, finito..." Prenocili na policiji. Uzelo nam tariguz i svijece, kaze treba da prodje neko ispitivanje. Bas smo se sjebali. U policiji upoznajemo puno naseg svijeta, svi idu na drugu stranu. Svijece mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija. Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo. Niko ne primjecuje

31. Decembar -- Nakon dvije noci prespavane na amsterdamskom aerodromu, evo nas na putu za Bec. Svi smo se vec medjusobno posvadjali. Optuzuju me da sam ih sve uvalio u govna, bez njihove volje. Ubjedjujem ih da ne seru i da ponavljaju gradivo, vec smo skoro kuci. Slecemo u Bec. Ah, Wienna, Shtrauss, Waltzer, Dunau, jes' klinac. Policija nas odvaja na poseban izlaz.

1. Januar -- Novu godinu docekao u krugu familije, u posebno ukrasenoj celiji. Gledam novogodisnji koncert kroz resetke. Djeci poklanjam cokolade, Fati sam uspio maznuti jedan tester na Free Shopu u Amsterdamu - Gyvency for men. Svidja joj se. Mirise. Izgleda da ce nas pustiti vec za dva dana. Hrana puno bolja od one u Amsterdamu. Vec sam skoro zaboravio ona sranja sto smo jeli u onoj poganoj Floridi. Mekdonald, Meklaud, Mekintos, Meksiko, to su samo neke od zabranjenih rijeci nakon naseg groznog McDonald'skog iskustva.


6. Januar -- Zagreb. Servus lepi Zabreg moj, kaj se krije v mali toj. Opet bajbok. Uvozenje opasnih materija, oduzimaju nam baterije. Brzo nas oslobadjaju iz policaije, izvinjavaju se. Da ne bi placali carinu, ostavljam lazni Rolex u policiji i otkidam dugmad sa Fatine jakne da pokazem da je koristena. Niko iz familije ne prica sa mnom. Tvrde da je moja glupa ideja o povratku. Carinik se smjeska, policajci se smjeskaju, taksista se smije, ja mislim da nesto debelo nije u redu. Nisu ma cak pitali cak ni za putovnicu, domovnicu, sahovnicu... Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smiju. Kazu, kak' ste vi Bosanci bedasti.

11. Januar -- Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki medjudrzavni sporazum. Nije mi jasno, bunim se k'o Grk u zatvoru. Odustajem, iz carapa vadim zadnje dolarske rezerve. Odlucujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreca. Bas bih se obruk'o. Stizemo u zadnji cas na Kolodvor, banka jos radi. Mijenjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre) za prtljag. U cekaonici svi puse, postaje neizdrzivo. Idem do klozeta da dodjem sebi. Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guram se na ulazu u autobus, neko je prodao visak karata, bice gusto. Ja pristajem na tri sjedista za cetiri karte, pod uslovom da prtljag drzimo u krilu. Bolje ista nego nista. Hajd', mislim se, nek' je ziva glava.

12. Januar -- Ovo pisem poslije. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvjest pali. Al', opet, mislim se, kako je u Kanadi. Pokusavam zaspati, ne mogu, muzicki ukus sofera je gori od onog vec loseg predratnog. Neko povraca pozadi. Neko otvorio Argetu i otpakov'o kuhana jaja. Povraca mi se, da hoce zaustaviti autobus. Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije. Oduzimaju mi koznu jaknu koju sam prije rata kupio u Turskoj. Ja sam ukocen toliko da me policajci skidaju. Kakva noc.

13. Januar -- Ovo pisem na kraju puta. Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu. Sreca, neki iskusni putnik na ovoj relaciji je imao karton kuhanih jaja. Neki svercer pristaje da trampi paket argete za dzepni Nintendo. Glupan, ja platio Nintendo $4.99 na rasprodaji. Nismo gladni. Ja sam ukocen, svaki me misic boli. Sad svi imamo mjesta jer su policija poskidali neke nevaljalce usput.

14. Januar -- Stanica u Sarajevu. Tuga me uhvatila, sjetim se kako smo ovdje cekali na konvoj. Budale, ko nas je tjer'o. Pa, nece Bosna nigdje, a ni Hercegovina. Fali nam jedna torba. Jedna mi zena kaze da je vidjela neke momke kako pretovaraju svijece i nesto se domundjavaju oko nasih sjedista. Prijavljujem policiji. Smije se policajac, neki mlad momak, grohotom, svi mu se krnjatci vide. Kaze, dobro dosli, kuci. Svi nam se zahvaljuju na stanici sto smo ih zabavili. Svi puse. Malo mi je zlo. Nude me picem, odbijam da pijem na javnom mjestu, zakon je zakon. Oni se i dalje smiju, jedan pada sa stolice tako da polomi sve boce ispod stola. Miris alkohola me zapahne, istrcavam na cisti zrak.

15. Januar -- Pokusavam prvi put da udjem u "svoj" stan.

16. Januar -- Vec nekoliko puta pokusavam da udjem u stan. Provodimo citav dan u raznim opstinskim kancelarijama, vadimo potvrde, pokusavamo da iznudimo nalog za iseljenje "stanara".

17. Januar -- Sudskom odlukom donosi se nalog o iseljenju tih nekakvih uljeza u "nasem" stanu. Pokusavam istjerati te nevaljalce. Vise smo dojadili rodbini, ne zna nam se ni za dan ni za noc. Danas kod ovog, sutra kod onog.

25. Januar -- Donosim odluku. Idem u policijsku postaju na autobuskoj stanici. Prepoznaju me, kazu da nisu usli u trag lopovima iz autobusa, jos, i svi se grohotom smiju. Zamolim ih da mi pomognu, da imam rjesenje za stan, i nalog, i da nemam gdje spavati, i da cu se ubiti na mjestu ako nesto ne ucine. Svi se smjesta pokupimo odatle, pozovemo posebnu jedinicu, usput ubijedimo pripadnike Unprotection - Eye For - a$$ For - Na To - a da nam se pridruze, i u zdruzenoj akciji ulazimo u stan. Stan prazan. Nigdje nista. Ni parketa, ni lustera, ni bojlera, nista. Al' hebi ga, svoje je svoje, ljubim stokove tako strasno da mi se usne lijepe za hladan metal

26. Februar -- Bas je nas svijet dobar. Sa prvog sprata donose nase cilime sto su komsije cuvale sest godina. Neko na podvoznjaku nasao nas televizor i otkupio od jednog svercera. Sa smeca donijeli nas bojler. Nadjeno dosta nasih slika, predratnih. I moja diploma, zguzvana na mjestu odvaljenih pipa u kuhinji. Sve polahko dolazi na svoje mjesto. Vec pomalo i djeca razgovaraju sa mnom. Fata je rekla da ce mi dati cim ponovo nabavimo kreve'.

1. Mart -- Danas sam vec poceo da radim u jednog privatnika. Ruke me bole jos od onog autobusa, imam puno unosenja, radim s robom. Fata pocela da sije kod jedne fine zene. I ona je, kaze, bila izbjeglica, u Sarajevo, trebalo joj je dosta da dodje na svoje, ali, kaze, ako radimo vrijedno i imacemo. Imamo dovoljno para da platimo dodatne casove djeci. Oni nisu jos u skoli, do septembra. Sada su nam dali dobru sansu da polazu ove razrede sto su zavrsili u Kanadi i Americi, jer se to ovdje nista ne priznaje. Imaju problema sa gramatikom. Ja jos imam problema sa politikom. Sreca, televizor nam se cesto kvari pa ni ne pratimo vijesti. Ja ocekujem da sa dobrim znanjem jezika i sa vozackom dozvolom mogu dobit' fini posao za neku medjunarodnu organizaciju. Sve je super. Malo se nerviram, gdje god dodjem, svi puse. Puse pravo. Na to se nikako ne mogu navici, k'o da nisam citav zivot zivio ovdje.

2. Mart -- Pitate se, gdje cemo sad. Necemo nigdje. Ovdje nam je dobro, tako nam i treba. Dobro se dobrim vraca. Super je nama ovdje. Ne mogu nas odavde vise ni puskom otjerati. Dobro nam je - u p..ku materinu.