Tweet
Tema: Antifrizi
Osim ideje od čitalaca i sam sam razmišljao zašto ne bi (makar samo razbio monotoniju) malo pisao i o drugim tečnostima u automobilima. I sam blog je u podnaslovu imao “ulja za automobile” a još bolje bi bilo reći “fluidi za automobile”.
Činilo mi se da je antifriz tema o kojoj nema šta da se kaže, “prosto k’o antifriz”, međutim kako se udubite u misli i prisećate se, pa kad uzmete da listate literaturu, odjedanput to nije baš tako.
Nije baš vreme (jerbo je prošlo) ali ujedno možda baš zato.
Ipak ne računajući ovaj uvod pokušaću da ne dužim.
Antifriz u manje od 1000 reči? Ma nema problema!!
Uvod: do tridesetih godina XX veka su se koristili antifrizi na bazi alkohola i to najviše metil alkohola a manje etil i izopropil alkohola. Skoro kao tečnosti za šoferku u današnja vremena.
Kada su se na tržištu pojavili “antifrizi” na bazi (mono)etilen glikola brzo su razbucali ostale koncepte i do dana današnjeg nije zaživelo ništa što bi bilo bolje a makar približno po ceni.
Šta je to toliko izuzetno kod etilen glikola?
Ništa posebno osim što je jeftin a odlično snižava tačku mržnjenja vodenih rastvora i obratno. Da objasnim ovo obratno: voda takođe jako snižava tačku mržnjenja čistog etilen glikola.
Da ne crtam zavisnost samo skraćeno:
20% EG-a ima t.m. (tačku mržnjenja) od -8°C, 30% -16°C dok 40% ima -25°C, zatim 50% -38°C i 60% -55°C. Od 60% t.m. pada da bi za 100% bila tek -17,5°C (oko 0°F).
Dakle ako vidite koncentrat koji se na -20°C smrzao ne berite brigu sa još pola vode izdržaće još toliki minus preko!
Idealna kombinacija (voda-etilenglikol) za datu primenu?
1) Problem je korozivnost obe komponente – rešava se inhibitorima korozije koji su ujedno i glavni aditivi (uz antipenušavce i baze ili bazne soli za tzv. “baznu rezervu” skoro da više i nema šta od aditiva kod klasičnog tipa).
2) Voda drastično snižava tačku ključanja etilen glikola što nije najpovoljnije ali rezultat od oko 108 do 110 (za 50:50 mešavinu) je zadovoljavajuća vrednost.
3) Etilenglikol je prilično otrovan.
Otrovnost zaslužuje malo više mesta (makar prekoračio projektovanu dužinu teksta).
Da ne ulazim u mehanizam kojim deluje moram da napomenem da je smrtonosna doza nekih 1,2 do 1,5g etilenglikola na kg telesne mase. Ovo znači da je za odraslog čoveka dovoljno nekih 100ml (oko 110 grama) ili nešto manje za tzv. LD50 dozu (gde 50% ili više ljudi umire, praktično max. doza gde još možete uz dosta sreće izvući živu glavu).
Za decu je nažalost potrebno i manje i specifično a naročito ukupno te i 10 do 20ml je već fatalno i na opštu nesreću već dokazano u praksi.
Nije preterano toksičan putem kože ali ipak što pre ga isperite jer postoji mogućnost resorpcije putem kože (najbolje koristiti zaštitne rukavice pri radu).
Zanimljivo je da tek (uslovno) spada u treću grupu otrovnosti (prva grupa najotrovnije supstance) jer kod pacova treba više od 2000mg/kg za smrtni ishod. Ipak kako je kod čoveka ta granica nešto niža ne treba se zezati. ČUVAJTE VAN DOMAŠAJA DECE!!
Opasnost je u tome što: izgleda slično nekom sirupu zbog viskoznosti, ima lepu boju (čak i lepšu od većine prehrambenih proizvoda) i naročito jer IMA SLADAK UKUS!
Nije kao što je neko rekao problem u tome da su Amerikanci ti koji su “dovoljno glupi da piju antifriz” već baš obratno, dovoljno su mudri da nametnu i ostatku sveta da je propil glikol dovoljno dobra alternativa (iako ni on nije naivna supstanca ipak je daleko manje otrovan a i nema sladak ukus već više neutralno-gorak i pomalo opor, ako se dobro sećam ili bi trebao ponovo da ga “kusam”).
Da bi sprečili trovanje u antifrize se dodaju supstance koje ga čine gorkim (kao kod metil alkohola ili za denaturaciju etil alkohola), najverovatnije denatonijum benzoatom (jedna od najgorkijih (najgorčijih) supstanci poznatih).
VEOMA VAŽNO:
U slučaju trovanja ne preduzimajte ništa na svoju ruku. Potražite hitnu medicinsku pomoć! Najbitnije je da stignete do medicinske ustanove u 15 do 20 min. ukoliko ne možete (ili oni ne mogu do vas) za manje od 30min. tražite savet lekara.
Lizuckanje antifriza je loša navika. Iako nećete krepati ukoliko unesete 100 puta po 1ml u sto dana, vodite računa da izvesna akumulativna dejstva postoje i da utiču na jetru i malo manje i na bubrege (hronična upotreba) a i da je sam etilen glikol (najverovatnije) kancerogen te iako nema brže analize nema ni gore!
Držite antifriz u originalnoj ambalaži, na što nepristupačnijem mestu.
I da se vratimo tehnikalijama.
Svi aktuelni antifrizi se baziraju na glikolima. U pitanju su etilen glikol, dietilen glikol i propil(en) glikol. U skorašnje vreme sve je češća upotreba propilen glikola pre svega zbog niže toksičnosti, manje iritantnosti (do 10% pa čak i više se koristi u specijalnim tečnim sapunima (gelovima) za ruke, za radionice) i naravno i ekoloških razloga (manja fito i akva toksičnost itd.).
Ako ste se zapitali zašto “zvučno ime” u odnosu 50:50 “drži” samo do –35°C a manje poznatni proizvođač do –38°C pa čak i –40°C to je zato što brend sadrži propilen glikol umesto etilen glikola.
Dakle (konačno):
Koncetrovani antifriz ima: 90-tak % etilen glikola (propilen glikola, dietilen glikola ili njihovu smešu, najčešće etilen i dietilen), par procenta vode (u svakom slučaju manje od 5% što je i po standardima zahtev) i 5% ili nešto više aditiva (ranije pominjanih).
Otprilike postoji dva osnovna tipa antifriza i nekoliko podtipova.
Prvi tip je klasičan antifriz a drugi tip su tzv. OAT bazirani antifrizi. Ovo drugo je skraćnica za Organic Acid Technology a odnosi se zapravo na aditive i pre svega inhibitorske aditive. Bolje je i preciznije reći da su i oni (zapravo) BAZIRANI na GLIKOLIMA. Ovi se još nazivaju i Long Life Coolant-ima.
Prvi i drugi se ne trebaju mešati. Drugi se ne trebaju mešati ni kad su različitih proizvođača a kod prvih uz malo opreza i mogu (voditi računa da se oni koji sadrže silikate ne idu u one koji ne sadrže i obratno, iako je rashladna tečnost sa silikatima sve veća retkost malo opreza nije na odmet, obratite pažnju na etiketu proizvoda mada nisu sve sa dovoljno informacija).
Ubedljivo je najbolje ne mešati čak ni različite proizvođače. Ipak u smislu dolivanja isti tipovi su dovoljno kompatibilni a i kod promene nije neophodno ispiranje sistema mada to nije loše uraditi (demineralizovanom vodom ili destilovanom koju je sve teže naći).
Ukoliko razblažujete koncentrat (jeftinije je) vodite računa da koristite kvalitetnu demineralizovanu vodu (izbegavajte onu iz super i hiper marketa jer može biti dobra ali ne 100%) najbolje renomiranih proizvođača (FAM, NIS) ili manje renomiranih (solidnih) ali iz sveta automobilizma (Viskol) koji su kvalitetniji od “svaštara”. Demineralizovana voda za hladnjak ne samo da ne treba da ima tvrdoću (da ne sadrži jone kalcijuma i magnezijuma) i da je nisko provodna već mora da ima i pH vrednost (koja pokazuje kiselost ili baznost rastvora, 7 je neutralna vrednost) između 6 i 8 (inače može i od 5 do 9 pa i šire a da ima nultu tvrdoću) i još važnije da nema gasova u sebi (ne samo korozivni hlor već ni kiseonik pre svega tj. vazduh).
Što se OAT rashladnih tečnosti tiče u skorije vreme su se pojavile i one kompatibilne sa svim drugim OAT ali i sa klasičnim ali ipak je bolje “ne čačkati mečku”. Zanimljivo je da je prva generacija OAT-a izazvala velike kontroverze jer su prijavljeni slučajevi oštećenja zaptivki i čak i krupnijih kvarova motora (mešanje ulja i antifriza i sl.) ali da je tehnologije već sazrela.
Zvanično DexCool (Shell, extended life antifreeze) tip Long Life rashladnih tečnosti je zvanično iako nekompatibilan ipak delimično kompatibilan sa klasičnim antifrizima.
Izveštaji o talozima u rashladnom sistemu su jako retki te iako nije nemoguća pojava zvanično se u slučaju mešanja ova dva tipa antifriza samo skraćuje interval zamene na onaj koji ima klasični antifriz (100.000km) a druge nuspojave su izuzetno retke i nisu predviđene da se dešavaju i u kontrolisanim uslovima nisu zabeležene.
BOJA
Boja ne znači mnogo ali ipak je (nepisano) pravilo:
Klasični su antifrizi plavi ili zeleni. Ili čak žuti (e ovo je baš katastrofa jer liči na drugu grupu)
OAT antifrizi su (najčešće) narandžasti, crveni (neki “Al” klasični su isto takvi) ili ljubičasti. Po pravilu bi trebali da budu isključivo NARANDŽASTI ali nije baš 100% ali ako jeste narandžast onda je OAT (pazite ne žut!).
Da ne zaboravim. Tzv. “Al” ili za Al specijalni antifrizi su podgrupa koja je više makretinška nego tehnološka jer svi antifrizi moraju biti kompatibilni sa aluminijumom (i Al hladnjacima) i često su “obični” manje korozivni prema aluminijumu a ionako svi prolaze iste kriterijume (testove) korozivnosti. Oni su najčešće crvene boje.
Klasični se antifrizi menjaju na 2 do 3 godine a OAT na 5. Kilometraža je kod prvih 60 do 100 hiljada km a kod drugih 240 hiljada km.
I kod antifriza je kao kod motornih ulja: menjaju se pre svega jer se istroše aditivi!!
Najpoznatiji OAT su po VW G12+ standardu (VW TL 774 F) obično i Ford WSS-M97B44-D ali je još impozantniji i impresivniji je GM-ov Opel/GM 19 40 650 nivo kvaliteta. Antifrizi po tom standardu su praktično neograničenog roka trajanja i projektovani su za “singl punjenje” no ipak im je servisni interval identičan kao kod G12+ rashladnih tečnosti (150 hiljada milja, 240 hiljada km ili 5 godina). Izuzetno se ovo može produžiti za godinu ili dve ukoliko se redovno kontroliše nivo i ne pređe više od polovine gore pomenute kilometraže. Često se uzima da se ovi antifrizi menjaju na 200 hiljada milja ili 300 hiljada km a opet na 7do 10 godina da bi se “uparilo” sa promenom ulja u manuelnom menjaču, no prethodni podaci (5god./240k km) su zvanični (servisni intervali za GM vozila i samih proizvođača antifriza) te ih tako i tretirajte.
Antifrizi se korist u koncentracijama 45 do 55% ili šire od 40 do 60%. Izuzetno se u mediteranskim zemljama ili onim sa još toplijom klimom praktikuje i 33% (1:2) a 30% je apsolutni minimum čak i gde temperatura ne pada ispod 10°C jer rashladna tečnost ima i druge funkcije kao što je zaštita od korozije i drugo.
I na kraju ali ne i po značaju:
Prenos toplote je bolji kada se radi o čistoj vodi. I protok je (zbog manje viskoznosti) minimalno veći te to još pojačava prednost vode. I posebno: toplotni kapacitet je manji kod rastvora vode i etilen glikola te kod 50:50 odnosa zavisno od temperature dostiže tek 80 do 85% od onog koji ima čista voda. To ipak ne znači da leti koristite čistu pa makar i pečišćenu (destilovanu) vodu. Kod nekih starijih tipova motora to još i može ali svi moderniji motori su predviđeni za rad sa isključivo mešavinom vode i rashladnog sredstva. Maksimalna koncentracija pogodna za rad motora kod klasičnih antifriza je 65 do 70% a minimalna 25 do 30% jer iznad i ispod se više gubi nego dobija.
Par stepeni iznad sto celzijusa čini značajnu razliku u uslovima velikih vrućina te se čak i u tropskim predelima koristi odnos od 1:2 ili jedna trećina koncentrovanog rashladnog sredstva gde se postiže idealan kompromis svih potrebnih osobina za jedan tako važan fluid u vozilu.
Osim ideje od čitalaca i sam sam razmišljao zašto ne bi (makar samo razbio monotoniju) malo pisao i o drugim tečnostima u automobilima. I sam blog je u podnaslovu imao “ulja za automobile” a još bolje bi bilo reći “fluidi za automobile”.
Činilo mi se da je antifriz tema o kojoj nema šta da se kaže, “prosto k’o antifriz”, međutim kako se udubite u misli i prisećate se, pa kad uzmete da listate literaturu, odjedanput to nije baš tako.
Nije baš vreme (jerbo je prošlo) ali ujedno možda baš zato.
Ipak ne računajući ovaj uvod pokušaću da ne dužim.
Antifriz u manje od 1000 reči? Ma nema problema!!
Uvod: do tridesetih godina XX veka su se koristili antifrizi na bazi alkohola i to najviše metil alkohola a manje etil i izopropil alkohola. Skoro kao tečnosti za šoferku u današnja vremena.
Kada su se na tržištu pojavili “antifrizi” na bazi (mono)etilen glikola brzo su razbucali ostale koncepte i do dana današnjeg nije zaživelo ništa što bi bilo bolje a makar približno po ceni.
Šta je to toliko izuzetno kod etilen glikola?
Ništa posebno osim što je jeftin a odlično snižava tačku mržnjenja vodenih rastvora i obratno. Da objasnim ovo obratno: voda takođe jako snižava tačku mržnjenja čistog etilen glikola.
Da ne crtam zavisnost samo skraćeno:
20% EG-a ima t.m. (tačku mržnjenja) od -8°C, 30% -16°C dok 40% ima -25°C, zatim 50% -38°C i 60% -55°C. Od 60% t.m. pada da bi za 100% bila tek -17,5°C (oko 0°F).
Dakle ako vidite koncentrat koji se na -20°C smrzao ne berite brigu sa još pola vode izdržaće još toliki minus preko!
Idealna kombinacija (voda-etilenglikol) za datu primenu?
1) Problem je korozivnost obe komponente – rešava se inhibitorima korozije koji su ujedno i glavni aditivi (uz antipenušavce i baze ili bazne soli za tzv. “baznu rezervu” skoro da više i nema šta od aditiva kod klasičnog tipa).
2) Voda drastično snižava tačku ključanja etilen glikola što nije najpovoljnije ali rezultat od oko 108 do 110 (za 50:50 mešavinu) je zadovoljavajuća vrednost.
3) Etilenglikol je prilično otrovan.
Otrovnost zaslužuje malo više mesta (makar prekoračio projektovanu dužinu teksta).
Da ne ulazim u mehanizam kojim deluje moram da napomenem da je smrtonosna doza nekih 1,2 do 1,5g etilenglikola na kg telesne mase. Ovo znači da je za odraslog čoveka dovoljno nekih 100ml (oko 110 grama) ili nešto manje za tzv. LD50 dozu (gde 50% ili više ljudi umire, praktično max. doza gde još možete uz dosta sreće izvući živu glavu).
Za decu je nažalost potrebno i manje i specifično a naročito ukupno te i 10 do 20ml je već fatalno i na opštu nesreću već dokazano u praksi.
Nije preterano toksičan putem kože ali ipak što pre ga isperite jer postoji mogućnost resorpcije putem kože (najbolje koristiti zaštitne rukavice pri radu).
Zanimljivo je da tek (uslovno) spada u treću grupu otrovnosti (prva grupa najotrovnije supstance) jer kod pacova treba više od 2000mg/kg za smrtni ishod. Ipak kako je kod čoveka ta granica nešto niža ne treba se zezati. ČUVAJTE VAN DOMAŠAJA DECE!!
Opasnost je u tome što: izgleda slično nekom sirupu zbog viskoznosti, ima lepu boju (čak i lepšu od većine prehrambenih proizvoda) i naročito jer IMA SLADAK UKUS!
Nije kao što je neko rekao problem u tome da su Amerikanci ti koji su “dovoljno glupi da piju antifriz” već baš obratno, dovoljno su mudri da nametnu i ostatku sveta da je propil glikol dovoljno dobra alternativa (iako ni on nije naivna supstanca ipak je daleko manje otrovan a i nema sladak ukus već više neutralno-gorak i pomalo opor, ako se dobro sećam ili bi trebao ponovo da ga “kusam”).
Da bi sprečili trovanje u antifrize se dodaju supstance koje ga čine gorkim (kao kod metil alkohola ili za denaturaciju etil alkohola), najverovatnije denatonijum benzoatom (jedna od najgorkijih (najgorčijih) supstanci poznatih).
VEOMA VAŽNO:
U slučaju trovanja ne preduzimajte ništa na svoju ruku. Potražite hitnu medicinsku pomoć! Najbitnije je da stignete do medicinske ustanove u 15 do 20 min. ukoliko ne možete (ili oni ne mogu do vas) za manje od 30min. tražite savet lekara.
Lizuckanje antifriza je loša navika. Iako nećete krepati ukoliko unesete 100 puta po 1ml u sto dana, vodite računa da izvesna akumulativna dejstva postoje i da utiču na jetru i malo manje i na bubrege (hronična upotreba) a i da je sam etilen glikol (najverovatnije) kancerogen te iako nema brže analize nema ni gore!
Držite antifriz u originalnoj ambalaži, na što nepristupačnijem mestu.
I da se vratimo tehnikalijama.
Svi aktuelni antifrizi se baziraju na glikolima. U pitanju su etilen glikol, dietilen glikol i propil(en) glikol. U skorašnje vreme sve je češća upotreba propilen glikola pre svega zbog niže toksičnosti, manje iritantnosti (do 10% pa čak i više se koristi u specijalnim tečnim sapunima (gelovima) za ruke, za radionice) i naravno i ekoloških razloga (manja fito i akva toksičnost itd.).
Ako ste se zapitali zašto “zvučno ime” u odnosu 50:50 “drži” samo do –35°C a manje poznatni proizvođač do –38°C pa čak i –40°C to je zato što brend sadrži propilen glikol umesto etilen glikola.
Dakle (konačno):
Koncetrovani antifriz ima: 90-tak % etilen glikola (propilen glikola, dietilen glikola ili njihovu smešu, najčešće etilen i dietilen), par procenta vode (u svakom slučaju manje od 5% što je i po standardima zahtev) i 5% ili nešto više aditiva (ranije pominjanih).
Otprilike postoji dva osnovna tipa antifriza i nekoliko podtipova.
Prvi tip je klasičan antifriz a drugi tip su tzv. OAT bazirani antifrizi. Ovo drugo je skraćnica za Organic Acid Technology a odnosi se zapravo na aditive i pre svega inhibitorske aditive. Bolje je i preciznije reći da su i oni (zapravo) BAZIRANI na GLIKOLIMA. Ovi se još nazivaju i Long Life Coolant-ima.
Prvi i drugi se ne trebaju mešati. Drugi se ne trebaju mešati ni kad su različitih proizvođača a kod prvih uz malo opreza i mogu (voditi računa da se oni koji sadrže silikate ne idu u one koji ne sadrže i obratno, iako je rashladna tečnost sa silikatima sve veća retkost malo opreza nije na odmet, obratite pažnju na etiketu proizvoda mada nisu sve sa dovoljno informacija).
Ubedljivo je najbolje ne mešati čak ni različite proizvođače. Ipak u smislu dolivanja isti tipovi su dovoljno kompatibilni a i kod promene nije neophodno ispiranje sistema mada to nije loše uraditi (demineralizovanom vodom ili destilovanom koju je sve teže naći).
Ukoliko razblažujete koncentrat (jeftinije je) vodite računa da koristite kvalitetnu demineralizovanu vodu (izbegavajte onu iz super i hiper marketa jer može biti dobra ali ne 100%) najbolje renomiranih proizvođača (FAM, NIS) ili manje renomiranih (solidnih) ali iz sveta automobilizma (Viskol) koji su kvalitetniji od “svaštara”. Demineralizovana voda za hladnjak ne samo da ne treba da ima tvrdoću (da ne sadrži jone kalcijuma i magnezijuma) i da je nisko provodna već mora da ima i pH vrednost (koja pokazuje kiselost ili baznost rastvora, 7 je neutralna vrednost) između 6 i 8 (inače može i od 5 do 9 pa i šire a da ima nultu tvrdoću) i još važnije da nema gasova u sebi (ne samo korozivni hlor već ni kiseonik pre svega tj. vazduh).
Što se OAT rashladnih tečnosti tiče u skorije vreme su se pojavile i one kompatibilne sa svim drugim OAT ali i sa klasičnim ali ipak je bolje “ne čačkati mečku”. Zanimljivo je da je prva generacija OAT-a izazvala velike kontroverze jer su prijavljeni slučajevi oštećenja zaptivki i čak i krupnijih kvarova motora (mešanje ulja i antifriza i sl.) ali da je tehnologije već sazrela.
Zvanično DexCool (Shell, extended life antifreeze) tip Long Life rashladnih tečnosti je zvanično iako nekompatibilan ipak delimično kompatibilan sa klasičnim antifrizima.
Izveštaji o talozima u rashladnom sistemu su jako retki te iako nije nemoguća pojava zvanično se u slučaju mešanja ova dva tipa antifriza samo skraćuje interval zamene na onaj koji ima klasični antifriz (100.000km) a druge nuspojave su izuzetno retke i nisu predviđene da se dešavaju i u kontrolisanim uslovima nisu zabeležene.
BOJA
Boja ne znači mnogo ali ipak je (nepisano) pravilo:
Klasični su antifrizi plavi ili zeleni. Ili čak žuti (e ovo je baš katastrofa jer liči na drugu grupu)
OAT antifrizi su (najčešće) narandžasti, crveni (neki “Al” klasični su isto takvi) ili ljubičasti. Po pravilu bi trebali da budu isključivo NARANDŽASTI ali nije baš 100% ali ako jeste narandžast onda je OAT (pazite ne žut!).
Da ne zaboravim. Tzv. “Al” ili za Al specijalni antifrizi su podgrupa koja je više makretinška nego tehnološka jer svi antifrizi moraju biti kompatibilni sa aluminijumom (i Al hladnjacima) i često su “obični” manje korozivni prema aluminijumu a ionako svi prolaze iste kriterijume (testove) korozivnosti. Oni su najčešće crvene boje.
Klasični se antifrizi menjaju na 2 do 3 godine a OAT na 5. Kilometraža je kod prvih 60 do 100 hiljada km a kod drugih 240 hiljada km.
I kod antifriza je kao kod motornih ulja: menjaju se pre svega jer se istroše aditivi!!
Najpoznatiji OAT su po VW G12+ standardu (VW TL 774 F) obično i Ford WSS-M97B44-D ali je još impozantniji i impresivniji je GM-ov Opel/GM 19 40 650 nivo kvaliteta. Antifrizi po tom standardu su praktično neograničenog roka trajanja i projektovani su za “singl punjenje” no ipak im je servisni interval identičan kao kod G12+ rashladnih tečnosti (150 hiljada milja, 240 hiljada km ili 5 godina). Izuzetno se ovo može produžiti za godinu ili dve ukoliko se redovno kontroliše nivo i ne pređe više od polovine gore pomenute kilometraže. Često se uzima da se ovi antifrizi menjaju na 200 hiljada milja ili 300 hiljada km a opet na 7do 10 godina da bi se “uparilo” sa promenom ulja u manuelnom menjaču, no prethodni podaci (5god./240k km) su zvanični (servisni intervali za GM vozila i samih proizvođača antifriza) te ih tako i tretirajte.
Antifrizi se korist u koncentracijama 45 do 55% ili šire od 40 do 60%. Izuzetno se u mediteranskim zemljama ili onim sa još toplijom klimom praktikuje i 33% (1:2) a 30% je apsolutni minimum čak i gde temperatura ne pada ispod 10°C jer rashladna tečnost ima i druge funkcije kao što je zaštita od korozije i drugo.
I na kraju ali ne i po značaju:
Prenos toplote je bolji kada se radi o čistoj vodi. I protok je (zbog manje viskoznosti) minimalno veći te to još pojačava prednost vode. I posebno: toplotni kapacitet je manji kod rastvora vode i etilen glikola te kod 50:50 odnosa zavisno od temperature dostiže tek 80 do 85% od onog koji ima čista voda. To ipak ne znači da leti koristite čistu pa makar i pečišćenu (destilovanu) vodu. Kod nekih starijih tipova motora to još i može ali svi moderniji motori su predviđeni za rad sa isključivo mešavinom vode i rashladnog sredstva. Maksimalna koncentracija pogodna za rad motora kod klasičnih antifriza je 65 do 70% a minimalna 25 do 30% jer iznad i ispod se više gubi nego dobija.
Par stepeni iznad sto celzijusa čini značajnu razliku u uslovima velikih vrućina te se čak i u tropskim predelima koristi odnos od 1:2 ili jedna trećina koncentrovanog rashladnog sredstva gde se postiže idealan kompromis svih potrebnih osobina za jedan tako važan fluid u vozilu.
Comment